Ipak, rizikovao je i napravio film koji ne samo da je ovogodišnji pobednik dodele nagrade Oskar, već se i gleda sa uživanjem, ostavljajući vas sa onim lepim, toplim osećajem oko srca.
Film "Green Book" nas vodi u Njujork 1962. godine, gde Amerkanac italijanskog porekla, čudovišnog apetita, slabog vokabulara i diskutabilnih pogleda na rase Toni Valelonga (Vigo Mortensen) dobija posao vozača kod proslavljenog pijaniste Dona Širlija (Maheršala Ali) – Afroamerikanca koji ima tri doktorata, neviđeni muzički talenat, istančan modni ukus i ponašanje kao da je upravo izašao iz dvora. Širli kreće na osmonedeljnu turneju po jugu SAD, a Tonijev posao je ne samo da ga vozi, već i da se postara da muzičar bude bezbedan na jugu, gde je rasistička segregacija toliko izražena da u pojedinim mestima Afroamerikanci ne smeju da se pojave na ulici posle zalaska sunca. Budući da ono što mu fali u glavi i te kako nadomešćuje mišićima (i, kasnije će se ispostaviti, srcem), Toni je idealan izbor, pa dvojica muškaraca sedaju u kola i kreću u avanturu.
Zelena knjiga, po kojoj je film i dobio naziv, zapravo je vodič za putovanje za Afroamerikance koji je zaista postojao sredinom prošlog veka, a koji je sadržao sve neophodne infomarcije o mestima na koja oni smeju da uđu – i o onim koja moraju da zaobilaze. Ipak, iako film nosi naziv po njoj, knjiga uopšte ne igra veliku ulogu, već se pojavljuje u svega nekoliko navrata kada vozač gleda u koji motel sme da odveze muzičara da prenoći. Nažalost, čak i pored praćenja svih pravila, rasizam i mržnja pokazuju svoje zube na brutalan način.
Svako ko je u životu pogledao makar pet filmova već posle prvih 15 minuta vidi kuda će ovo da vodi – rasistički nastrojeni vozač će promeniti svoje stavove kad vidi kroz šta prolaze Afroamerikanci, a uštogljeni muzičar će naučiti kako malo da se opusti pored preterano opuštenog Italijana. Njih dvojica će razviti jedno sjajno prijateljstvo, kao što smo već videli u hiljadu filmova pre ovog, i sve će biti onako kako već možete da predvidite. Ali predvidivost ovog puta uopšte ne umanjuje uživanje u gledanju ovog filma, i to iz nekoliko razloga.
Pre svega, Mortensen i Ali ne samo da fenomenalno nose svoje uloge, već imaju i toliko dobru hemiju da je gotovo opiljiva. Vigo je toliko uverljiv kao prostodušni tabadžija mekog srca da vam dođe da ga zagrlite, ali ujedno i uliva sigurnost. Ali, s druge strane, perfektno dočarava lik dostojanstvenog, lepo vaspitanog, kulturnog muzičara, koji najveće poniženje trpi uzdignute glave, ali koji ujedno ima i strah da pusti bilo koga u svoj život. Tu je, naravno, i sjajan humor, koji se sve vreme prepliće sa ozbiljnim, dramskim trenucima i tera vas da se iskreno smejete, čak i ako ne volite komedije i tvrdite da vas retko koji film zaista nasmeje. Tonijeve opaske i Širlijeve zgrožene reakcije su idealna kontrateža mračnim i bolnim temama kojima se ovaj film bavi i, iako se kroz film provlači dosta stereotipa, upakovani su tako da idealno legnu baš tu gde treba.
Pored stereotipa, "Green Book" ima još nekoliko mana zbog kojih ne zaslužuje Oskara, iako jeste jedan od najvećih favorita. Pre svega, budući da se radi o ovakvoj temi, filmu fale fine nijanse koje bi gledaocu dočarale kako se Širli zaista oseća, bez da to mora da izgovori (a on to u jednom trenutku i izgovara, kao da želi da nam nacrta). Taj ozbiljniji deo priče ostaje nekako plitak, bez težine kakvu biste očekivali i bez nekog dubljeg značaja. Srećom, Ali je toliko dobar da samo svojom pojavom daje težinu onim momentima preko kojih film pokušava stidljivo da preleti.
Sve u svemu, ostvarenje koje se gleda sa uživanjem i posle kog vam je žao što ne traje bar još malo. Ne očekujete spektakl niti klasik za sva vreme, ali zato očekujte dva sata feel-good komedije i drame koja je predviđena da bude upravo to – film za široke narodne mase.
Preuzeto sa Noizz.rs