Već na samom početku užasnog rata u Izraelu i Gazi, postalo je jasno kakva nam je nova medijska realnost: informacije u realnom vremenu na društvenim medijima manje su pouzdane nego ikada. Iks, društvena mreža ranije poznata kao Tviter i najpopularnija platforma za najnovije vesti, očigledno je ostala i bez kapaciteta i bez volje za borbu protiv dezinformacija. Snimci proslave sa vatrometom iz Alžira dele se kao svedočanstvo izraelskih udara na Hamas, grafike iz video igrica predstavljaju se kao slike stvarnosti, a recikliran snimak iz sirijskog rata postao je viralan na Iksu kao da je nov.
Problem komplikuju odluke vlasnika platforme, Ilona Maska. Ranije je na Tviteru plava kvačica uz ime naloga označavala da je identitet korisnika potvrđen. To nije bio savršen sistem, ali je bio od pomoći u pronalaženju pouzdanih izvora. Pod Maskom, platforma je uklonila plave oznake sa novinarskih naloga i ponudila ih praktično bilo kome ko je spreman da plati osam dolara mesečno za premijum pretplatu. Vlasnici takvih naloga dele prihod sa Iksom kada njihov sadržaj postane viralan, što ih podstiče da objavljuju zanimljiv sadržaj bez obzira da li je istinit ili ne, dok algoritam njihovim objavama daje veću vidljivost.
Takođe, Iks je srezao broj zaposlenih u većini odeljenja u kompaniji, posebno u odeljenju zaduženom za „poverenje i bezbednost“, koje je odgovorno da sadržaj objavljen na mreži bude tačan i da nije štetan. Taj tim je navodno smanjen sa 230 na dvadesetak zaposlenih. Mada volonterski sistem nazvan Primedbe zajednice (Community Notes) omogućava korisnicima Iksa da označe i demantuju netačan sadržaj, korisnici su se žalili da ponekad prođe više dana dok se takve primedbe ne pojave – a ponekad se ne pojave uopšte.
Iksov učinak je bio toliko loš da je evropski komesar Tijeri Breton najavio istragu o tretiranju dezinformacija na platformi u vreme rata između Izraela i Hamasa. Međutim, na horizontu se ukazuje znatno veća kriza. Jednostavno rečeno, novinari, aktivisti i naučnici koji izučavaju dezinformacije na društvenim platformama ostali su bez alata za obavljanje svog posla, a i bez sigurnog radnog okruženja.
Istraživači su digitalne misinformacije i dezinformacije počeli ozbiljno da shvataju kao silu u politici 2016. godine, kada su se kampanja za brexit u Velikoj Britaniji i Trampova predsednička kampanja u Sjedinjenim Državama značajno poslužile obmanama u digitalnom prostoru. Proučavajući američke izborne kampanje 2016, tim sa Harvarda je zaključio da najuticajnije dezinformacije nisu uvek bile potpuno izmišljene priče, već propaganda koja je isticala neke činjenice i tumačenja na račun drugih. Dok se naširoko izveštavalo o tinejdžerima u istočnoj Evropi koji po internetu šire protrampovsku političku fikciju, pokazalo se da su uticajnije bile priče sa desničarskih blogova i naloga na društvenim mrežama, istaknute u okviru desničarskog medijskog ekosistema i, konačno, u mejnstrim medijima, makar samo da bi ih demantovali.
Ova i mnoge druge analize oslanjale su se na informacije iz Tviterovog API-ja (Aplikacijski programski interfejs),1 izvora podataka dostupnog naučnicima, novinarima, aktivistima i svakome ko je zainteresovan. U martu ove godine, u potrazi za novim izvorom prihoda, Tviter je objavio da će pristup API-ju sada koštati 42.000 dolara mesečno, što ga stavlja van domašaja većine istraživača. Druge platforme – posebno Redit, koji je takođe bio popularan među akademskim istraživačima – krenule su sličnim putem.
Gubitak alata za proučavanje društvenih medija – sprečavanje spoljnih istraživača da utvrde, na primer, da li Iks adekvatno tretira dezinformacije – već je po sebi dovoljno problematičan. Međutim, istraživače su dočekale nove prepreke koje će im još više otežati posao.
Fejsbuk i Instagram su istorijski bili daleko više zaštitnički nastrojeni prema svojim API-jima, ali je u nekoj meri uvid u sadržaj na ovim platformama bio obezbeđen preko alata CrowdTangle koji su razvili aktivisti da bi pratili kako njihov sadržaj prolazi na društvenim medijima. Fejsbuk (čija matična kompanija, Meta, poseduje i Instagram) kupio je ovaj digitalni alat 2016. Njegovo održavanje i razvoj vodio je jedan od njegovih osnivača, Brendon Silverman, sve dok nije otišao 2021. u žučnoj atmosferi. Meta je 2022. prestala da prihvata nove aplikacije, a stari korisnici javljaju da je projekat izgleda ostao bez resursa, sa problemima koji se množe.
U julu ove godine Iks je podneo tužbu protiv Centra za suzbijanje digitalne mržnje, neprofitne organizacije koja istražuje širenje ekstremističkog govora na digitalnim platformama i vodi kampanje za strožu kontrolu. Prema izveštaju ovog Centra, govor mržnje usmeren na manjinske zajednice raste otkako je Mask kupio platformu u oktobru 2022. Izvršna direktorka Iksa, Linda Vakarino, odbacila je optužbe kao lažne, ne otkrivajući iznos odštetnog zahteva. Teško je ne videti ovaj potez kao pokušaj da se ućutka istraživanje o platformi. Kada najbogatiji čovek na svetu jasno stavi do znanja da će podneti tužbu, to značajno podiže uloge za svakog ko se usudi da kritikuje njegovu omiljenu igračku.
Besni Mask nije jedini moćnik kojem su se istraživači dezinformacija našli na meti. Šef odbora za pravosuđe u američkom Kongresu, republikanac Džim Džordan, zatražio je od naučnika koji su proučavali širenje neistina na digitalnim platformama da mu dostave sve informacije iz istraživanja. Zahtevom se od univerzitetskih profesora traži celokupna višegodišnja komunikacija, u nameri da se raskrinka „režim cenzure“ koji su navodno zajednički uspostavili istraživači i vlada SAD. Takvi zahtevi za informacijama su skupi za institucije koje treba da ih ispune, a često dodatno opterećuju naučnike, izložene maltretiranju zbog navodne uloge u „cenzurisanju“ društvenih medija.
Ovakva konstelacija faktora – rast količine dezinformacija na nekim platformama, gašenje alata koji se koriste za proučavanje društvenih medija, tužbe zbog istraživanja o širenju dezinformacija – sugeriše da je pred nama teška bitka za razumevanje digitalne javne sfere u bliskoj budućnosti. To su jako loše vesti uoči 2024. kada se u mnogim državama sveta, uključujući Veliku Britaniju, Meksiko, Pakistan, Tajvan, Indiju i SAD, održavaju presudni izbori.
Izbori na Tajvanu su od posebnog interesa za Kinu, a novinari izveštavaju da je Tajvan preplavljen dezinformacijama koje Sjedinjene Države prikazuju kao pretnju. Po jednoj od tih priča, tajvanska vlada se sprema da pošalje 150.000 uzoraka krvi da bi Amerika napravila virus koji će da ubija Kineze. Cilj ovih dezinformacija je da podstaknu tajvanske birače da se suprotstave savezima sa SAD i opredele za bliže veze sa kontinentalnom Kinom. Tajvanske nevladine organizacije razvijaju inicijative za proveru činjenica u borbi protiv lažnih narativa, ali su pogođene ograničenim pristupom informacijama na društvenim medijima.
Indijski premijer Narendra Modi doneo je zakon za borbu protiv lažnih vesti na društvenim medijima, ali izgleda da će to služiti za efikasnije ućutkavanje kritičara vlade. Za to vreme, američki predsednički izbori 2024. najavljuju okršaj majstora dezinformacija. Serijski lažov Donald Tramp, koji je za četiri godine na funkciji izneo više od 30.000 lažnih ili obmanjujućih tvrdnji, takmiči se ne samo protiv aktuelnog predsednika Džoa Bajdena, već i protiv antivakserskog krstaša Roberta F. Kenedija mlađeg, kome je zabranjen pristup Instagramu zbog širenja medicinskih dezinformacija, da bi mu nalog bio vraćen kada je postao predsednički kandidat.
Ako ima bilo kakve nade za mogućnost da razumemo šta se zaista dešava na društvenim medijima sledeće godine, ona se možda ukazuje u Evropskoj uniji, gde novi propis o digitalnim uslugama (Digital Services Act) zahteva transparentnost od platformi koje rade na kontinentu. Međutim, primena zakona je spora, a ratovi i izbori munjeviti. Poplava dezinformacija oko Izraela i Gaze lako može biti predznak budućnosti u kojoj je bukvalno nemoguće saznati šta se dešava na mreži.
Ethan Zuckerman, Prospect Magazine, 01.11.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 11.11.2023.