Razmišljaš o nečemu o čemu smo do malopre govorili. Prevrćeš u glavi reči moje i svoje, slažeš ih u praznine, tražiš im neki lepši smisao. Ili, možda, misliš o nečem sasvim drugom. O besmislu svakodnevice. O političkoj situaciji u svetu. O tome čije ćeš strahove i čije pokrete da ukradeš za neku novu priču. Ja, s druge strane, gledam u šlag koji polako nestaje u vrelini kafe, i kašičicu kojom i dalje mešam topli napitak, iako znam da se šećer davno istopio. Razmišljam, ponekad, o tebi.
O tome zašto te uporno stavljam u slova i rečenice, i zatvaram u dokumente naslovljene sa tri tačke; zašto od tebe pravim stihove bez rime, i zbog čega te detinje tvrdoglavo bojim maštom i pretapam u likove čudnih priča.
Jer, šta si ti meni uopšte?
Poznanik o kome znam previše.
Prijatelj o kome nikad neću znati dovoljno.
Slučajni prolaznik iz minulog života.
Neko sa kime sam se, van svoje volje, mimoišla u vremenu.
Čežnja koja samu sebe ne želi da prizna.
Inspiracija.
Sklanjaš pogled sa prozorskog stakla i prolivaš ga po meni. Nekom isuviše realnom izjavom, surovo prekidaš magiju ćutanja. Zapitam se, da li mi se možda u očima vidi da sam mislila o tebi. I, i dalje ne znam – šta si ti meni uopšte?
A možda, možda nije ni važno: šta god da si, ostani tu. Ne beži iz mojih rečenica, i ne napuštaj prazne listove hartije.
Ostani. Jer samo tu, i samo tako, možeš da budeš sve što poželim.