Јутро је. Будим се… Стајем пред огледало. Сваки нови дан се себи изнова представљам. Зовем се Слободан. Имам 27 година. Од дјетињства болујем од церебралне парализе. Живим са тим. Уз то. Или, једноставно, само живим.
Започињем ово писаније зато што и сваком од вас, који ово будете читали, желим исто. Да живите. Да уживате. Да нађете онај пресудни трачак енергије неопходан да би се прескочила свака препрека у животу и да би се извукао максимум из себе.
Читати, свакако, не морате. Али, живјети се мора. Тако и ја желим да кроз неке од мојих мисли насликам једну мало другачију, позитивнију слику. Јер, превише је тешких ствари које нас окружују. Хајмо мало да мијењамо перспективу.
Стање у коме сам унеколико ме је научило много животних лекција. А најважнија је бити позитиван. И желим да то подијелим са неким. Са свима. Да у овом мрачном времену викнем на сав глас и да се ехо пронесе до онога коме је потребан. До младих са проблемима. До младих уопште.
Тежићу да вам кроз своје приче покажем да нити један проблем у животу није већи од живота самог. Непремостив.
И да сваког јутра треба да будете срећни због новог познанства.
Наставићу….