Čini se da se u Srbiji i regionu nikada više nije pričalo o ženskim pravima, dostojanstvu i nasilju nad ženama kao u posljednjih godinu dana. Ispovijest nekoliko glumica iz Beograda, među kojima su Milena Radulović i Iva Ilinčić, pokrenula je pravu žensku revoluciju kojoj su se pridružili i mnogi muškarci. Nekoliko bivših polaznica škole glume optužilo je profesora Miroslava Aleksića za silovanje, odnosno seksualno uznemiravanje, a epilog je potvrđena optužnica. Nedavno je pokrenuta i kampanja Nisam prijavila, gdje su žene širom regije podijelile svoja iskustva o slučajevima uznemiravanja i zlostavljanja koje nisu prijavile. Inspirisana sličnim pričama, borbama i položajem balkanske žene, Mia Bjelogrlić kreirala je serijal “Ona se budi”.
Bjelogrlić je, praveći paralelu nekad i sad, uz komentare sociološkinja, aktivistkinja, novinarki i istoričarki, ispričala priču o položaju žena i odnosnu društva prema ženama. Govoreći o kontinuitetu neravnopravnosti, u serijalu ističe društvenu i kulturološku naviku da se ženu u pojedinim slučajevima dehumanizira. U serijalu se, pričajući o svom iskustvu, pojavljuje i Milena Radulović.
Mia Bjelogrlić o serijalu i položaju žena govori za BUKU.
BUKA: Autorka ste serijala “Ona se budi” gdje govorite o položaju i pravima žena, institucionalnom zanemarivanju žena, istorijskom kontekstu dehumanizacije žena. Šta je Vama kao mladoj osobi, djevojci, bila inspiracija za jedan ovako težak, ali bitan serijal?
Inspiraciju sam pronašla u svakodnevnom životu, svedočeći sudbinama žena u mom najbližem okruženju, slušajući razne primere iz života mojih baka, ali i čitajući o sudbinama žena koje ne poznajem. Dovoljno je da malo poznajete svoju istoriju i običaje, zađete van grada kod nekoga u goste, pročitate nekoliko naših romana, pa već imate dovoljno jasnu sliku o tome kako je bila, a kako je i dalje tretirana žena kod nas. Dubljom analizom i istraživanjima došla sam do nekih zapanjujućih podataka, recimo o frapantno malom broju žena na rukovodećim pozicijama, broju žena koje nikada nisu prijavile partnersko ili seksualno nasilje, vremenskoj razlici u obavljanju kućnih poslova između muškaraca i žena, stavovima mladića o seksualizaciji devojaka i tako u nedogled. Svi ti podaci samo su potvrđivali sve ono što sam lično, ili kao posmatrač imala u iskustvu. Odjednom sam počela o tome non-stop da govorim, da osvešćujem i žene i muškarce, da pišem o tome, da svakodnevno pronalazim nove primere koji bi samo potvrđivali tezu da živimo na jednom muškom tlu, na kojem ženska sloboda izbora uvek zavisi od muškog mišljenja. Poželela sam da napravim nešto što bi jasno i efikasno prikazalo sve to o čemu razmišljam i govorim, a tako da bude dostupno svima. I tako je nastala ,,Ona se budi”.
BUKA: U jednoj od epizoda govorite o tome koliko su prije 100 godina bili nehumani uslovi u kojima su se žene porađale i uz sve to su se smatrale nečistim tokom tog procesa. Praveći paralelu prikazujete i neugodnu stvarnost da neke žene i danas nemaju priliku ići ginekologu. Na šta sve danas žene na Balkanu nemaju pravo?
Mi danas živimo u jednom limbu između normativnog i faktičkog stanja, što je naročito usud balkanskih zemalja koje nisu uspešno završile svoje procese post-socijalističke tranzicije. To se ogleda i u drugim aspektima, od nekonsolidovane demokratije, stabilokratije kao političkog sredstva i ultimativnog cilja, pa konačno do uspostavljanja takmičarske autokratije koja je sada već ustaljena kao jedan održiv oblik političkih sistema ovih naših malih zemalja. Ispunjavanje raznih forma ispod koje se kriju crne rupe neslobode, šovinizma i obespravljenosti su sada već nekako naša opšta realnost. U tim crnim rupama možete pronaći i položaj žene na Balkanu, koji iako regulisan modernim pravnim normama, lebdi u okvirima tradicionalnog i zastarelog. Žene danas mogu da se razvedu, ali koliko njih to ne čini jer nemaju kud, jer ne poseduju imovinu na svoje ime, jer nemaju novac da žive samostalno, jer ih porodica ne želi nazad da ne bi pukla bruka. Žene danas mogu i da abortiraju ali nema tog zakona koji je iznad zakona zajednice koja će u mnogim sredinama ženu staviti na stub srama ukoliko učini tako nešto. Trpljenje, povinovanje i uklapanje u problematični kultorološki standard, ženu na Balkanu i dalje čini ,,drugim polom”.
BUKA: Dok ste spremali serijal, do kojih ste sve rezultata došli?
Spremajući serijal došla sam do neverovatne statistike, ali i potresnih ličnih priča raznih žena. Ali to je sada sve deo serije, na moju veliku sreću sve do čega sam ja došla sada je dostupno svima. Ono što je meni u ovom trenutku najzanimljivije jesu reakcije na seriju, kojih ima mnogo, na moje iznenađenje. Žene su zahvalne što je neko u njihovo ime izgovorio sve ono što mnoge od njih nikada nisu ni znale da žele da izgovore, a muškarci se bune, ali i preispituju, prihvataju. To je sve pokazatelj da se promene mogu desiti i to me čini izuzetno srećnom ovih dana.
BUKA: Gledajući odjavnu špicu u početku sam mislio da iza serijala stoje sve žene, međutim neki od članova tima su muškarci. Je li to slučajnost ili ipak u nekim zanimanjima nedostaje žena?
U ovom konkretnom slučaju reč je o tome da mnogo poslova na setu zahteva fizičku snagu koju žene nemaju u meri kao muškarci, pa mnoge od tih poslova, naročito u sektoru kamere i scene obavljaju muškarci. Autorski tim čine žene jer je ovo jedan ženski projekat koji je morao biti u potpunosti obrađen iz ženskog ugla. Ipak, meni je veoma drago što su u ovom procesu, u nekim njegovim delovima učestvovali i muškarci, divni muškarci, koji su slušali, pitali i naučili.
Što se tiče ostalih profesija, sektorska segregacija na osnovu pola je, makar u Srbiji, veoma izražena. Žene se obrazuju, a zatim i bave poslovima koji su manje plaćeni, u okviru kojih ima manje mesta za napredovanje. Prosto, žene se ne ohrabruju da se bave zahtevnim zanimanjima koja bi podrazumevala dugoročnu posvećenost, odricanja ili veliki stepen odgovornosti. To je jedna prećutna diskriminacija koja se internalizuje u žene tako da one onda i same, misleći da je to njihov realni izbor, odlaze u sektore koji su ,,ženski”. Pravo na profesionalnu satisfakciju i veliku karijeru priznaje se ženama koje nemaju porodicu, a čak i tada one se susreću sa nizom predrasuda i prepreka jer su donosioci odluka uvek i svuda muškarci. Dokle god je normalizovano da će žena biti jedina koja brine o deci, mužu, kući, koja će podnositi sve žrtve radi svoje porodice, ona nije ohrabrena da se ostvaruje i na drugim poljima, koja su u njenom biću, kroz ceo njen život, usađena kao sekundarna.
BUKA: Je li, u balkanskom diskursu, žena "promašila" život ako nije majka, ako nije rodila, ispunila taj nepisani reproduktivni imperativ svrsishodnosti postojanja?
Pretpostavljam da je doneti na svet novi život jedno božanstveno iskustvo koje oplemenjuje žensko biće i život čini lepšim i ispunjenijim. Međutim, stavljanje tog oreola na žene koje rode, kao sveta bića koja su ispunila svoj sveti poziv, sa sobom nosi i drugu stranu koja žene stavlja u okove rađanja kao sakralnog cilja, bez kojeg one nemaju svrhu. ili je osuđivati ukoliko u sebi nema taj instinkt. Taj imperativ tolike žene čini nesrećnim. Zamislite da se osećate da ne vredite ama baš ništa, bez obzira na sve svoje kvalitete i uspehe, samo zato što niste rodili? To je zaista jezivo.
BUKA: Šta možemo kao društvo uraditi da stvorimo okruženje u kojem nema nasilja nad ženama, diskriminacije, neadekvatnog zdravstvenog sistema?
Pre svega moramo razgovarati o stvarima koje živimo i koje nas okružuju, nazvati ih pravim imenom. Do skorašnjih javnih slučajeva seksualnog nasilja, u Srbiji nismo imali diskusije na temu šta je sve silovanje, zašto žrtve ćute, ko sve može biti zlostavljač. Sada su već te stvari jasnije, postoji platforma koja žrtvama seksualnog nasilja koliko-toliko olakšava da znaju da nisu same, da će imati podršku. Govori se i o groznim uslovima u kojima se žene porađaju i leče. Dakle, za početak je važno da se izgradi svest javnosti da problemi postoje, da se izgradi razumevanje i atmofsera u kojoj će i institucije onda morati da rade po zakonu, da imaju sluha za ova pitanja i obavezu pred građanima da ispunjavaju svoje dužnosti. U Srbiji smo pre mesec dana imali i viralni hashtag Nisam Prijavila pod kojim je preko 20.000 žena ispričalo svoja iskustva nasilja koje ili nikada nisu prijavile ili su se pokajale nakon što su prijavile zbog skandaloznih rekacija policije i tužilaštva. Odjednom su ljudi shvatili koliko je nasilje nad ženama rasprostranjeno, koliko žena o tome ne priča nikada, a institucije su dobile jednu opomenu, koju će nadam se usvojiti. To su sve mali, ali važni pomaci.