Razgovor vodio C. J. Polychroniou
Rat u Ukrajini
izaziva potrese u međunarodnim odnosima. Otvorena su nova pitanja o
nacionalnoj bezbednosti Evrope, a energetska geopolitika je duboko
uzdrmana. Pored toga, čini se da rat stvara nove podele između globalnog
severa i globalnog juga, dok Rusija i Kina jačaju svoje strateške
odnose.
Poznati naučnik i vodeći disident Noam Čomski govori o
nekim od novih događaja koji se dešavaju u svetskom sistemu zbog napada
Rusije na Ukrajinu. Čomski takođe razmatra pitanje da li Vladimir Putin
može biti krivično gonjen za ratne zločine u svetlu sve većeg broja
dokaza koji podsećaju na zločine nacista tokom Drugog svetskog rata.
Nedavno su se pojavili dokazi koji ukazuju da su ukrajinske snage takođe
počinile ratne zločine ubijajući zarobljene ruske vojnike.
U
svetu priznat kao jedan od najvažnijih živih intelektualaca, Čomski je
autor oko 150 knjiga i dobitnik niza nagrada, uključujući Sidnejsku
nagradu za mir i Kjoto nagradu (japanski ekvivalent Nobelovoj nagradi)
kao i na desetine počasnih doktorata sa najpoznatijih svetskih
univerziteta. Čomski je profesor emeritus na MIT i počasni profesor na
Univerzitetu u Arizoni.
Za Evropu i severnu Ameriku, rat u
Ukrajini je Rusiju pretvorio u državu pariju, ali na globalnom jugu
Moskva i dalje ima podršku mnogih zemalja. Čini se da jačaju strateški
odnosi između Rusije i Kine. Posle nedavnog sastanka sa kineskim
kolegom, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je rekao da dve
zemlje zajedno rade na ostvarenju vizije novog svetskog poretka, novog
„demokratskog svetskog poretka“. Ideja da dve autokratske države
promovišu demokratiju širom sveta meni zvuči kao gruba šala.
Pomisao
da će Rusija i Kina zajedno promovisati demokratski svetski poredak je,
naravno, apsurdna. One će to raditi onako kako su SAD promovisale
demokratiju u Iraku, što je postao navodni cilj invazije po predsedniku
Bušu, od kada je postalo jasno da Sadam neće odustati od programa za
razvoj nuklearnog oružja. Sa retkim izuzecima elite su tada prihvatile
ovu doktrinu, kao što je pretpostavljam danas slučaj u Rusiji i Kini.
Ankete pokazuju
da se Amerikancima oduševljenim ovim plemenitim ciljevima tada
pridružio i 1 odsto anketiranih Iračana, 4% je smatralo da su SAD
izvršile invaziju da bi pomogle Iračanima, a ostali su zaključili da SAD
ne bi izvršile invaziju da je Irak izvozio špargle i kisele krastavce i
da je centar globalne proizvodnje nafte u južnom Pacifiku.
Nemam
stručna znanja o tome, ali na osnovu sopstvenog iskustva prethodnih
nedelja – iz medija, mnogih intervjua i sastanaka, niza privatnih
diskusija – nemam utisak da globalni jug podržava Moskvu, koja s druge
strane dobija podršku zapadnih sila koje i dalje plaćaju naftne derivate
i hranu (što je sada verovatno glavni izvor izvoznih prihoda Rusije).
Moj utisak je da je globalni jug oštro osudio rusku invaziju, ali se
istovremeno pita „šta je tu novo?“ Čini se da je opšta reakcija na
izjavu predsednika Bajdena u kojoj označava Putina kao ratnog zločinca
otprilike ovakva: sličan se sličnom raduje.
Na kraju krajeva,
ljude u civilizovanom svetu – sve više na globalnom jugu – nije lako
impresionirati moralnim gnevom zapadnih intelektualaca koji su pre samo
nekoliko godina, uprkos užasnim činjenicama, oduševljeno aplaudirali
uspešnoj invaziji na Irak i hvalili
plemenite namere zapada. Možemo zamisliti njihovu reakciju na tekst
uredništva Njujork tajmsa koje povodom ruske agresije poteže zaključke
sa Nirnberških suđenja o tome da „pokrenuti agresorski rat nije samo
međunarodna zločin: to je najviši međunarodni zločin, koji se razlikuje
od drugih ratnih zločina po tome što u sebi sadrži nagomilano zlo kao
takvo“. Akumulirano zlo svakako uključuje i podsticanje etničkih sukoba
koji su razorili Irak i čitav region, pokrenuli užase Isisa i još mnogo
toga. To uredništvo Njujork tajmsa ne pominje. Nirnberg po njima nema
veze sa najvećim zločinima po međunarodnom pravu koje oni podržavaju
zadnjih 60 godina.
Globalni jug uvažava činjenicu da zapadne elite
polako uviđaju da svi agresori čine zločine, ali smatra da je to
saznanje malo zakasnelo. Takođe vidi da su zapadne elite obuzete
moralnim gnevom nad zločinima neprijatelja, dok i dalje prećutkuju
strašne zločine vlastitih lidera u Avganistanu, Jemenu, Palestini,
Zapadnoj Sahari i drugde.
Hajde da preispitamo i strateško
partnerstvo Rusije i Kine. Čini se da ono zaista jača, iako to nije baš
partnerstvo. Korumpirana ruska kleptokratija može da obezbedi sirovine i
napredno oružje ekonomskom sistemu koji Peking sistematski uspostavlja
širom kontinentalne Azije, pružajući se do Afrike i Bliskog istoka, a
sada i do američkih zona u Latinskoj Americi. Ali ne mnogo više od toga.
Mislim da će uloga Rusije u ovom krajnje neravnopravnom odnosu
verovatno slabiti, kao što će slabiti i međunarodni značaj Evrope nakon
što ju je Putin izručio u ruke Amerike, što smo već razmatrali.
Može
li Kina pomoći da se okonča rat u Ukrajini? Šta sprečava Peking da
iskoristi svoj uticaj na Moskvu u cilju mirovnog sporazuma?
Kina
bi mogla da poveća izglede za mirno rešenje u Ukrajini kroz pregovore.
Čini se da kinesko rukovodstvo ne vidi nikakvu korist od toga. Kineska
propaganda deluje prilično usklađeno sa ruskom. Ona generalno ne odstupa mnogo od uobičajenog stava na globalnom jugu, dobro ilustrovanog mapom
sankcija. Države koje se pridružuju sankcijama Rusiji nalaze se u
anglosferi i Evropi, uz Japan, Tajvan i Južnu Koreju. Ostatak sveta
osuđuje invaziju, ali je uglavnom rezervisan.
To ne treba da nas
iznenađuje. Dobro se sećamo da za invaziju na Irak praktično nije bilo
globalne podrške. Manje je poznata činjenica da je isto važilo za
invaziju SAD na Avganistan nakon terorističkih napada 11. septembra.
Nekoliko nedelja nakon invazije, u međunarodnoj anketi
postavljeno je pitanje: „Kada bude poznat identitet 9/11 terorista, da
li bi američka vlada trebalo da pokrene vojni napad na zemlju ili zemlje
u kojima se nalaze teroristi, ili bi trebalo da traži izručenje
terorista da bi im se sudilo?“
Ova formulacija odražava činjenicu
da njihov identitet nije bio poznat. Čak 8 meseci kasnije, na svojoj
prvoj velikoj konferenciji za medije, direktor FBI Robert Maler mogao je
samo da potvrdi da je Al-Kaida osumnjičena za zločin. Svetska javnost u
velikoj meri daje prednost diplomatsko-pravnim merama u odnosu na vojnu
akciju. Protivljenje invaziji je posebno snažno bilo u Latinskoj
Americi, koja ima nešto iskustva sa američkim intervencijama. Američki
mediji su poštedeli Amerikance ovih uvida u stavove svetskog javnog
mnjenja. Govorilo se da je „opozicija invaziji SAD uglavnom ograničena na ljude koji su refleksno protiv američke upotrebe moći“.
Nespremnost
Kine da posveti svoje napore sporazumnom rešenju ukrajinskog sukoba
zaslužuje kritiku, ali Amerikanci nemaju pravo na nju. Na kraju krajeva,
Kina se pridržava zvanične politike SAD. Jednostavno rečeno, to je
politika zasnovana na „borbi za nezavisnost Ukrajine do poslednjeg
Ukrajinca“. Što je još gore, trenutna politika podriva i te nade jer ne
nudi častan uzmak Putinu. On može da bira: ili odlazak u Hag ili
nastavak razaranja Ukrajine.
Ovde sam citirao
jednog od najmudrijih i najuglednijih američkih diplomata, ambasadora
Čeza Frimena. On ističe da je jedina alternativa ruskom uništenju
Ukrajine sporazumno rešenje koje agresorima nudi neki izlaz. Frimen
takođe prati istoriju do Bečkog kongresa 1814. nakon Napoleonovih
ratova. Meternih i drugi evropski lideri su „bili dovoljno pametni da
uključe poraženu Francusku u upravljačke savete Evrope“. To je omogućilo
čitav vek mira u Evropi, koja je dugo bila najnasilniji deo sveta. Bilo
je ratova, ali ništa nalik onome što se do tada dešavalo. Vek mira
okončan je Prvim svetskim ratom. Frimen zatim podseća da pobednici u tom
ratu nisu imali pamet svojih prethodnika: „Pobednice, Sjedinjene
Države, Britanija i Francuska, insistirale su na isključenju Nemačke iz
evropskih poslova, kao i na isključenju novoformiranog Sovjetskog
Saveza; rezultat je bio Drugi svetski rat i kasnije Hladni rat.”
Kao
što smo već rekli, vodeća tema Hladnog rata bio je status Evrope: da li
treba da se podredi SAD-u u Nato okviru? Ili treba da postane nezavisna
treća sila po degolovskoj liniji, koja bi smestila Rusiju u Evropu bez
vojnih saveza od Atlantika do Urala? Pitanje se izrazito nametnulo
raspadom SSSR-a kada je Mihail Gorbačov izneo viziju zajedničkog
evropskog doma bez vojnih saveza od Lisabona do Vladivostoka. U
ograničenoj formi, taj koncept je obnovio francuski predsednik Emanuel
Makron u nedavnim neuspešnim razgovorima sa Putinom.
Da je u
Kremlju postojao neko makar nalik na državnika, oberučke bi prihvatio
priliku da isproba nešto poput vizije Gorbačova. Evropa ima jake razloge
da uspostavi bliske odnose sa Rusijom, od trgovine do bezbednosti.
Možemo samo nagađati da li bi takvi napori doveli do izbegavanja
ukrajinske tragedije. To ne možemo znati, jer se nije ni pokušalo.
Umesto toga, čvrstorukaši iz Moskve su se okrenuli nasilju pojačanom
samodestruktivnom glupošću.
Koncepcija Gorbačova imala je
delimičnu podršku SAD-a u okviru Partnerstva za mir, američke
inicijative koja je imala za cilj da obezbedi kooperativni sistem
bezbednosti uz ograničene veze sa Nato savezom. Ambasador Frimen, koji
je imao značajnu ulogu u pokretanju inicijative, opisuje sudbinu
Partnerstva rečima vrednim pažnje:
„Zanimljivo je bilo ono što se
dogodilo 1994, koja je bila izborna godina na sredini mandata, i zatim
1996, godine predsedničkih izbora. Klinton je 1994. govorio Rusiji da ne
žurimo da dodajemo nove članove Savezu i da radije biramo put
Partnerstva za mir. Istovremeno je nagoveštavao etničkim dijasporama
rusofobičnih zemalja u istočnoj Evropi – a, uzgred budi rečeno, njihovu
rusofobiju je lako razumeti s obzirom na istoriju – da ćemo te zemlje
uvesti u Nato što je pre moguće. Takvo obećanje je 1996. dao
eksplicitno. Te 1994. usledio je ispad Borisa Jeljcina, koji je tada bio
predsednik Ruske Federacije, a sledeći 1996. Kada je došao gospodin
Putin on je redovno protestovao zbog proširenja Natoa na način koji
zanemaruje interese samoodbrane Rusije. Dakle, ovo nije trebalo da bude
iznenađenje. Rusija već 28 godina upozorava da će u jednom trenutku
puknuti, što se i desilo i to na veoma destruktivan način, kako u
pogledu sopstvenih interesa, tako i u pogledu širih izgleda za mir u
Evropi.“
Ništa od ovoga nije izgovor za Putinovu invaziju,
naglašava Frimen. Međutim, važno je razumeti da je „u Sjedinjenim
Državama bilo onih koji su trijumfovali zbog kraja Hladnog rata… To je
Sjedinjenim Državama omogućilo da u svoju sferu uticaja inkorporiraju
sve zemlje do granice s Rusijom i dalje, preko tih granica na Baltiku. U
suštini, uspostavili su globalnu sferu uticaja za Sjedinjene Države po
uzoru na Monroovu doktrinu.“
Rusko rukovodstvo je tolerisalo
Klintonovo kršenje čvrstog obećanja SAD-a Gorbačovu da neće proširiti
Nato dalje od Istočne Nemačke. Čak je tolerisalo provokacije Džordža
Buša mlađeg i vojne akcije SAD-a koje su direktno pogađale ruske
interese, preduzete tako da ponize Rusiju. Ali Ukrajina i Gruzija su
bile crvene linije. To su u Vašingtonu jasno razumeli. Kako nastavlja
Frimen, nijedan ruski lider verovatno neće tolerisati širenje Natoa na
Ukrajinu koje je počelo nakon „puča 2014. izvršenog da bi se sprečila
neutralnost ili proruska vlada u Kijevu i da bi je zamenila proamerička
vlada koja bi Ukrajinu uvela u našu sferu… Dakle, otprilike od 2015.
Sjedinjene Države naoružavaju i obučavaju Ukrajinu protiv Rusije“,
praktično tretirajući Ukrajinu kao produžetak Natoa.
Kao što smo rekli, taj stav je postao izričita politika u Bajdenovoj zvaničnoj izjavi
iz septembra 2021, što je verovatno imalo ulogu u odluci Rusije da
eskalira ka direktnoj agresiji nekoliko meseci kasnije. Kina je
verovatno relativno zadovoljna ovim tokom događaja. Vrlo je verovatno da
je tako i u Vašingtonu. Obe strane izvlače korist od tragedije.
Proizvođači oružja i fosilnih goriva ne skrivaju oduševljenje dok
predvode na putu u neopisivu katastrofu, kao što se to ističe u izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama od 4. aprila.
Turska
nastoji da zadrži neutralnost posrednika u rusko-ukrajinskoj krizi.
Može li Turska da održi tu ravnotežu, jer znamo da pruža vojnu pomoć
Ukrajini od 2019. i da je usklađena sa geostrateškom vizijom Vašingtona o
Ukrajini?
Već dugi niz godina Turska zauzima dvojaku
poziciju u globalnim odnosima. Članica je Nato saveza, dok EU odbija
njene zahteve za prijem zbog kršenja ljudskih prava. Turska je 1990-ih
zaista bila odgovorna za užasne zločine: iza masovnog državnog terora
nad kurdskim stanovništvom ostalo je na desetine hiljada mrtvih, 3.500
uništenih gradova i sela, na stotine hiljada ljudi iz razorenih kurdskih
regiona naseljenih u sirotinjske četvrti Istanbula. Ove zločine su
američki mediji uglavnom prikrivali, možda zato što je Klinton snabdevao
Tursku oružjem. Turska je postala najveći primalac američke vojne
pomoći (ne računajući Izrael i Egipat, koji su u posebnoj kategoriji)
jačajući blisku vezu između kršenja ljudskih prava i pomoći SAD-a koja
seže daleko u prošlost.
Do 2000. turski državni zločini su
jenjavali, a narednih godina situacija se znatno popravila, u šta sam
mogao da se uverim lično. Do 2005, pod sve strožim režimom predsednika
Redžepa Erdogana, napredak je zaustavljen i preokrenut. To je možda
delimično bila reakcija na kontinuirano odbijanje Evropske unije da
prihvati članstvo Turske, ignorisanje krupnih koraka učinjenih
prethodnih godina i jačanje osećaja da Evropa naprosto nikad neće
prihvatiti Tursku u svoj klub.
Od tada je Erdoganova vlast postala
daleko brutalnija prema Kurdima, ali i na širem frontu građanskih i
ljudskih prava. I on pokušava da Tursku pretvori u glavnog aktera u
regionalnim poslovima, uz nagoveštaje obnavljanja otomanskog kalifata.
Erdogan kupuje rusko oružje uprkos snažnom protivljenju SAD-a, ali je
Turska i dalje centralni deo Nato sistema regionalne, sad već globalne,
dominacije. Metod balansiranja koji primenjuje u odnosu na Ukrajinu je
odličan primer.
Ako bi Turska mogla da upriliči pregovore koji bi
zaustavili užas u Ukrajini, to će biti veoma dobrodošao razvoj događaja,
za svaku pohvalu. Možemo samo da spekulišemo o tome kakve su šanse za
to, dok SAD insistiraju na održavanju sukoba do poslednjeg Ukrajinca i
blokiraju rešenje koje bi bilo alternativa uništenju Ukrajine, a možda
čak i nuklearnom ratu.
Ruski gas i dalje stiže u Evropu,
mada je Putin tražio da ga evropske vlade plaćaju rubljama. Kako bi na
geostrateške odnose sa Rusijom uticala eventualna nezavisnost Evrope od
ruskog gasa?
Ne izgleda da je to moguće u bliskoj
budućnosti. Evropa bi mogla da obustavi upotrebu ruskog uglja i nafte,
ali gas je druga stvar. Za izgradnju novih gasovoda potrebne su godine,
dok transportna postrojenja za tečni prirodni gas jedva postoje.
Međutim, mislim da treba da postavimo drugo pitanje. Možemo li dorasti
do mudrosti reakcionarnih tirana koji su Evropi 1814. obezbedili vek
mira u Beču? Možemo li da krenemo ka viziji Gorbačova o evropskom
zajedničkom domu bez vojnih saveza, koncepciji koja nije daleko od
Partnerstva za mir koji su pokrenule SAD, a koji je potkopao predsednik
Klinton? Da li je u današnjoj Rusiji moguće nešto nalik državništvu?
Mislim da bi ovakva pitanja trebalo da nam budu u prvom planu i dok
promišljamo i dok se aktivno angažujemo u pokušaju da utičemo na
diskusiju i debatu, kao i na političke odluke.
Gomilaju se dokazi o ruskim ratnim zločinima. Može li Putin biti procesuiran za ratne zločine u Ukrajini?
Suđenje
za ratne zločine u realnom svetu je pravda pobednika. To je bilo jasno
na Tribunalu u Nirnbergu, a nije se skrivalo ni na pratećem Tokijskom
tribunalu. Zasipanje gusto naseljenih urbanih područja bombama bilo je
isključeno sa suđenja u Nirnbergu, jer su to radili i saveznici. Nemački
ratni zločinci su bivali pomilovani ako su mogli da dokažu da su
saveznici vršili iste zločine. Narednih godina su nirnberški principi
odbačeni, da bi tek nedavno ponovo poslužili kao batina za neprijatelje
zapada.
Nezamislivo je suđenje Sjedinjenim Državama za mnoge teške
zločine. Jednom se pokušalo sa privođenjem SAD pravdi zbog rata protiv
Nikaragve. Na naredbu Međunarodnog suda pravde da prestanu sa zločinima
SAD su odgovorile žestokom eskalacijom, dok su mediji odbacili ovaj sud
kao neprijateljski forum, jer se drznuo da prozove SAD (kako su smatrali
urednici iz Njujork tajmsa). Putinu bi se moglo suditi za zločine ako
bude svrgnut u Rusiji i ako se Rusija bude mogla tretirati kao poražena
zemlja. To nam govori dosadašnje iskustvo. Jednog dana svet će možda
dostići civilizacijski nivo na kom se međunarodno pravo poštuje, umesto
da se selektivno primenjuje. Nikad ne treba da odustanemo od napora da
to ostvarimo. Za to vreme, ne treba da podlegnemo iluzijama koje
pothranjuju globalni doktrinarni sistemi.
Truthout, 07.04.2022.
Prevela Milica Jovanović