Ima
različitih istorija. Neke su mrke i ozbiljne kao pečat – eno, recimo,
nemačka ili poljska – a nekima, opet, samo zajebancija na umu. Hrvatska
istorija, recimo, poznata je kao veliki zajebant: među svetskim
istorijama još se prepričava onaj njen besmrtni skeč na slovo B, znaju
ga svi, kad je u svega sto godina Hrvate izvela od ropstva pod Bečom i
privela ravno pod Beograd, onda oslobodila iz beogradskog ropstva i
privela ravno pod Berlin, pa oslobodila iz berlinskog ropstva i vratila
ravno pod Beograd, zatim opet oslobodila iz beogradskog ropstva i
privela ravno pod Brisel, pa im na kraju kao oslobodioca od briselskog
ropstva pokazala – Budimpeštu. A ako ne budu dobri, rekla istorija
Hrvatima, pod slovom B ostali su joj još Bukurešt i Banja Luka.
Dobra je hrvatska istorija, baš onako smešna, ali najveći živući
zajebant ipak je istorija Srba, prava legenda među svetskim istorijama.
Kad se tako evropske i svetske istorije nađu u Klubu istoričara, kultnoj
kafani “Kod Herodota”, svi čekaju samo da dođe istorija Srba. Ne kažem,
bude i do tada veselo i zanimljivo: engleska istorija, na primer, ume
da bude duhovita, talijanska je hvalisava, ali lepo priča, a američka
baš voli da drži banku – “sva sreća da je kratka, smori me brate”, kaže
onda istorija Kine, pa se cela kafana smeje.
Sve svetske istorije, međutim, celo vreme krajičkom oka gledaju prema
vratima i čekaju da se pojavi istorija Srba. Srpska istorija, to već
svi znaju, docni za ostalima i do dvesta godina, ali čekanje, kažu,
vredi svake decenije. Kad se tako konačno pojavi, cela kafana živne,
ostale istorije odmah prave mesto za srpsku, svađaju se hrvatska i
albanska istorija koja će da sedi pored nje, a živa muzika sama se
ugasi, poruči piće i naćuli ušesa.
– Gde si do sad, mi se bogami već uplašili da se Srbima nije šta dogodilo! – kaže onda poslovično neduhovita rumunska istorija.
– Gde sam? Ceo vek potrošila na Hrvate, jebo me Ilija Garašanin! – odgovori istorija Srba, pa cela kafana udari u grohotan smeh. – Tuki, daj meni jednu moju, i ostalima ko šta pije.
Umesto Tukija, eto međutim starog gazde Herodota: razjurio on i Tukidida i Tacita i Plutarha i sve konobare, pa lično nosi šljivovicu i meze, jer želi i on da čuje nadaleko čuvene anegdote srpske istorije.
– Lako je vama da se zajebavate, vi imate posla dva-tri puta u veku, a
Srbima svaki dan istorijski – nastavi uto srpska istorija i strusi niz
grlo dve stare šljivovice, pa strese glavom. – Da mi je jedan dan da
budem istorija Islanda, pa da se odmorim ko čovek. Toliko sam sluđena od
posla, šta da vam kažem, da sam istorijski razgovor Aleksandra Vučića s Vladimirom Putinom, oko sankcija Rusiji i prodaje ruskog gasa Srbiji, namestila juče, u sredu, umesto danas, u četvrtak.
– A što danas? – upita francuska istorija stidljivo.
– Kako što danas?! – jedva dočeka da odgovori istorija Srba. – Pa
danas bila okrugla trideseta godišnjica da je Rusija devedeset druge
uvela sankcije Srbiji.
– Nemoj da sereš! – zaurlaju ostale istorije u neverici, i cela se kafana u opštem delirijumu razvali od smeha. – To je danas?
I zaista, eno u arhivima Saveta bezbednosti UN-a ruski potpis na
Rezoluciji broj 757 od 30. maja 1992., kojom se bratska Rusija sa
ostalim državama potpisnicama obavezuje da će “sprečiti uvoz na sve robe
poreklom iz SR Jugoslavije” i “bilo kom vazduhoplovu koji poleti sa
teritorije SRJ uskratiti dozvolu da preleti njihovu teritoriju”…
– Lažeš! – rida od smeha gazda Herodot.
– …I još pride srpskim sportašima zabranili učestvovanje na
evropskim i svetskim takmičenjima! A Rusija potpisala brže nego sporazum
sa Ribentropom! – smeje se i sama srpska
istorija, sve pokazujući požuteli papir i udarajući šakom o sto, a u
kafani lom i haos. – I lako to, pazi sad: par meseci kasnije Rusi
potpisali i rezoluciju UN-a kojom se izričito zabranjuje “izvoz, uvoz i
pretovar sirove nafte, naftnih derivata, uglja i ostalih energenata u
Srbiju i iz nje”!
– Dosta! Umreću! – plače od smeha gazda Herodot, drži se za stomak i ozbiljno mu nije dobro.
– Najjača je srpska istorija – zadivljeno je dole s kraja kafane
gledaju slovenska, austrijska, češka i ostale mitelevropske istorije.
Niko se, kako vidite, ne zajebava kao istorija Srba. “U ključnim
istorijskim trenucima Rusija je uvek bila uz nas”, mrtav ladan na
Televiziji Hepi izjavi ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin,
objašnjavajući zašto Srbija nema nikakvo istorijsko moralno pravo
uvoditi sankcije braći Rusima, a svetske novine sutradan, uz detalje
istorijskog razgovora Vučića s bratom Putinom, u rubrici “Dogodilo se na
današnji dan” objave sliku ruskog ambasadora Julija Vonorcova kako
30. maja 1992. veselo diže ruku za potpuno iste takve sankcije protiv
Srbije. Sa sve zabranom izvoza nafte i ostalih energenata.
I još uz to priču o ukrajinskim nacistima u srpskoj vojsci na Kosovu.
– Čekaj, kakvi sad ukrajinski nacisti u srpskoj vojsci? – obrišu ostale istorije suze, s mukom se boreći za vazduh.
– Šta, nisam vam pričala za Ukrajince na Kosovu? – odgovori onda
istorija Srba sa šeretskim osmehom. – Hero, natoči još jednu. I daj
ostalima, šta si se stiso?
Da skratim, istog tog dana, kad je obeležena trideseta godišnjica
ruskih sankcija Srbiji, a novine objavile vest o razgovorima Vučića i
Putina – u kojima je srpski predsednik iskazao punu podršku braći Rusima
u veličanstvenoj borbi protiv ukrajinskih nacista i ostatka sveta –
Balkanska bezbednosna mreža objavila je, naime, priču o ukrajinskim
borcima koji su se u sastavu Vojske SR Jugoslavije kao deo
internacionalnog dobrovoljačkog odreda 1999. borili na Kosovu, štaviše u
samoj mitskoj bitci na Košarama!
– Čekaj, čekaj, Rusija uvela sankcije Srbiji, a Ukrajinci se u
srpskoj vojsci borili na Košarama? – kroz smeh se ohrabrila javiti i
jedna mlada istorija, ubedljivo najmlađa u kafani.
– Ko je ovo dete? – okrene se onda srpska istorija.
– Istorija Kosova – kaže gazda.
– Pa jel sme ona da pije? – nasmeje se srpska istorija, pa joj naspe čokanj. – Ali čekajte, to nije sve.
– Ima još? – kidaju se istorije u kafani i previjaju po patosu.
– Ima – odgovori srpska istorija jedva se i sama suzdržavajući da ne
implodira od smeha. – Za odlazak na Kosovo i pomoć braći Srbima prijavio
se tada i sam Andrej Bilecki!
– Sad stvarno sereš! – javi se dole s patosa albanska istorija, sve kumeći srpsku da prestane jer se upiškila.
Srpska istorija, međutim, nikad ne sere. Možda zajebava, ali ne sere.
Dok je bratska Rusija za reprogramiranje duga Amerikancima 1999.
pustila Kosovo niz vodu, u jugoslovensku se ambasadu u Kijevu za odlazak
na kosovski front i borbu na strani hrišćanske srpske braće protiv
šiptarskih muslimana 1999. prijavio glavom i bradom mladi neonacista
Andrej Bilecki, kasnije vođa ukrajinskog Nacionalnog korpusa i prvi
komandant zloglasnog neonacističkog bataljona Azov!
Niko se, kažem vam, ne zajebava kao srpska istorija. A bogami niko ni ne plaća dok je ona u kafani.
– Beži dete, ti će da plaćaš? – odgurne pred fajront golobradu
kosovsku istoriju sa Ameriken Ekspresom u ruci, pa podvikne prema
kuinji. – Gazda, naplati!
– Sad me seti: jesam li vam ja pričala – entuzijastično se na kraju javi američka istorija – kad je ono Džimi Karter 1980. plaćao i obučavao mudžahedine u Afganistanu?
– Ćuti, ne blamiraj se – poklopi je uto gazda Herodot.