Kad god čujem eksploziju u mom rodnom gradu, pozovem mlađeg brata.
Ehsan, 17, je od onih koji su uvek napolju – vozi bicikl, igra fudbal. Roditelji i ja bismo ga uvek upozoravali da se drži bezbednih mesta. Ali on to odbija. “Postoji li ovde bezbedno mesto. Možete li mi ga pokazati. Ako možete, otićiću tamo”.
Stoga, kada je još jedna bomba eksplodirala 21. marta moj prvi instinkt je bio da ga pozovem. A onda sam se setila: bio je to moj slobodan dan od posla reportera u kabulskoj kancelariji Njujork tajmsa, pa sam bila kod kuće a verovatno i moj brat. Mentalno sam proverila svu rodbinu i prijatelje; svi su najverovatnije bili bezbedni.
Onda sam zgrabila beležnicu i otrčala na lice mesta. Nisam morala da idem, rekao mi je urednik, ali sam osećala da moram. Tresla sam se kao lišće na drvetu ali me nije bilo briga.
Ovo je osmi samoubilački napad koji sam videla u Kabulu i muka mi je od njih.
Na neki način je bio najgori koji sam videla, možda zbog dečaka koji je ležao licem nadole sa raznesenom nogom i sa ove kratke udaljenosti je izledao kao moj mlađi brat.
Ljudi su bili besni i terali su novinare. Verovatno sam se toliko tresla da me niko niije primetio.
Razumem njihov bes. Ne žele da njihova agonija bude materijal za novinare.
Traže nekoga da krive i mi smo tu a teroristi nisu.
Bila sam civil a ne novinar kada sam videla prvi samoubilački napad: Bombaški napad na pokret prosvetljenja 2016. (Kao i drugi koji su iskusili međunarodni terorizam – masakr u Minhenu, Londonski most – mi Avganistanci dajemo imena našim bombaškim napadima).
Bila sam veoma blizu. Pokret prosvetljenja koji su pokrenuli moji Hazari, velika šiitska manjina, privukao je veliku grupu ljudi na antivladine demonstraciije i to su mahom bili mladi ljudi poput mene. Bili smo ispunjeni entuzijazmom i srećom što smo konačno dobili prava koja su dugo uskaćivana našem narodu. Bio je topao julsi dan i sakrila sam se od vrućine u senku zida.
Taj zid mi je spasao život. Nemam reči da opišem užasan zvuk te eksplozije. Prašina je prekrila vazduh i ležala sam na zemlji previše šokirana da bih se pokrenula. Imala sam sreće jer je sledeća eksplozija brzo usledila – zli trik terorista da ubiju i one koji prvi stignu na lice mesta. Staklo mi je iseklo nos ali drugih povreda nisam imala.
Daleko gore je bilo ono što sam videla: mrtvi i umirući, raskomadane žrtve i pogubljeni preživeli, jauci besa i očaja. U napadu je poginulo 84 a ranjeno više od 400 ljudi. Mnogi moji prijatelji su nastradali, saznala sam kasnije. “Menjamo istoriju”, napisao je moj prijatelj Parif Davlat Šahi, državni činovnik, na Fejsbuku tog jutra. To je bilo poslednje šta je napisao.
Mnogi me pitaju zašto nastavljam da izveštavam. “Ako to ne radim ja, ko će”, odgovaram.
Svetu je dosta priče o jadnom, bombardovanom Avganistanu. Više nisu vest 150 mrtvih u sredu, 84 u četvrtak, 10 u petak.
Rekla sam da je napad od 21. marta možda najgori koji sam doživela ne zbog toga što je u njemu poginulo 33 već jer sam bila toliko blizu. Ali je i najbolji iz istog tog razloga. Pomogao je da se dočara stvaran ljudski očaj koji brojke nikada neće moći.
Majka tog dečaka Mustafe koji je ličio na mog brata Ehsana pričala je njegovom mrtvom telu i svi oko nje su bili užasnuti njenom tugom. “Moj lepi sine. Moj lepi sine. Moj dečače. Bog zna kako sam te podigla. Zašto je dopustio da umreš?”
Postalo je preopasno da ostanem pa sam poslala poruku uredniku da odlazim. Tresla sam se, naravno.
Dok sam odlazila videla sam dečaka na biciklu. Bio je obučen kao moj brat. Rekla sam Ehsanu da ostane kod kuće pa sam pojurila za momkom dok ga nisam sustigla. Bio je to neko drugi.
© 2018 The New York Times
Izvor Nedeljnik.rs