Naučnici su do sada uspeli da
sekvenciraju ljudski genom, snime ljudske mozak i iskoriste matične ćelije za
složena naučna istraživanja, a to je samo deo neverovatnih dostignuća. Međutim,
uprkos sve tome, ljudsko telo još nije potpuno razrešena misterija.
Štaviše, stručnjaci još uvek nisu
potpuno sigurni da neki delovi uopšte postoje.
Ne poznajemo ljudsko telo onako kako
bismo želeli“, iskren je Skot Miler, profesor Univerziteta u Juti.
Naravno, istraživači poznaju osnovnu
anatomiju čoveka i mogu da prepoznaju organe, kosti i mišiće, ali to ne objašnjava šta sve u telu radi ili kako
zaista funkcioniše, objašnjava Miler.
Uz to, sve je više novih otkrića, koja
dalje vode do novih pitanja i hipoteza, ali postojanje nekih stvari je teško
dokazati, smatra ovaj stručnjak. Kontroveze najčešće izazivaju sledeće teorije.
G-tačka
Jedno istraživanje je pokazalo da
većina žena veruje da ovakvo mesto zaista postoji. Ali kada su lekari upitani
smatraju li da bi Grafenbergova tačka mogla da postoji, došlo je do debate.
Ova tačka opisuje se kao erogena zona
koja se nalazi na prednjem zidu vagine i koja je povezana s intenzivnim
orgazmima, a dr Loren Strajher iz Medicinske škole Univerziteta „Nortvestern“
ističe da je razgovor o G-tački u prostoriji punoj lekara kao razgovor o
politici u prostoriji punoj demokrata i republikanaca. Ona smatra da ovakva
tačka postoji, ali ne veruje da bi svaka žena njenom stimulacijom mogla da
doživi seksualno zadovoljstvo.
Feromoni
Hemijski signal koji životinje i ljudi
oslobađaju u interakciji s drugim pripadnicima svoje vrste je još jedna tema
naučnih rasprava.
Utvrđeno je da su insekti i druge
životinje sposobni za sekreciju feromona znojem, pljuvačkom i urinom i da
životinja mirisanjem ovih jedinjenja može steći određenu informaciju – da je
reč o teritoriji koja nekome pripada, da je u blizini opasnost ili da je srela
pripadnika iste vrste spremnog za parenje.
Istraživanja o životinjskim feromonima
su navela naučnike da se zapitaju da li i ljudi oslobađaju takve signale.
Istraživači nisu u dilemi oko toga da
li ljudi proizvode hemijske signale koji utiču na druge, objašnjava Džordž
Preti iz Centra za hemijska čula „Monel“ u Filadelfiji. Debata je o tome da li
ljudski feromoni mogu poslužiti za seksualno privlačenje, smatra Preti – a do
sada za to nisu pronađeni dokazi.
Preti je sa svojim timom sproveo
istraživanje kojim je utvrđeno da je hormonski status žene menja nakon što
pomiriše ekstakt hormona izlučen iz pazuha muškarca. I ranije je u okviru
jednog istraživanja muškarcima ponuđeno da pomirišu majice žena u ovulaciji,
nakon čega im je nivo testosterona porastao.
Da li je to definitivan dokaz da
feromoni postoje? Naučnici još uvek nisu složni.
Irizin
Tzv. „hormon vežbanja“ otkriven je kod
miševa, a potom identifikovan i kod ljudi 2012. godine, kada su vest o tome da
ga je pronašao objavio bostonski naučnik Brus Spigelman, biolog harvardske
Škole medicine.
Pojedini stručnjaci smatraju da se
protein irizin stvara tokom vežbanja i da se njegovo lučenje pojačava što duže
treniramo, objašnjava Kit Bar, profesor fiziologije Univerziteta u Kaliforniji.
Ipak, ni tri godine kasnije naučnici
ne mogu da se slože oko toga postoji li irizin uopšte. Oni koji veruju u
njegovu egzistenciju pojašnjavaju da putuje krvlju i pretvara bele ćelije masti
u smeđu mast. Što više treniramo, veruju oni, telo se više zagreva i sagoreva se
više kalorija.
Ipak, Bar i mnoge njegove kolege su
skeptični jer ni nakon izuzetno isrcpnih istraživanja nisu uspeli da dođu do
rezultata do kojih je došao Spigelman.
Ćelije raka
Ovo je sve kontroverznija tema u
naučnim krugovima, objašnjava Skot Miler.
Normalne matične ćelije mogu se
tranformisati u drugačije vrste ćelija, a to je jedan deo stručnjaka naveo na
zaključak da njima može biti pokrenut i kancer. Veruje se da jedan do tri procenta
od ukupnog broja kancerogenih ćelija može
početi da se ponaša kao kancerogene matične ćelije. Sudeći po tome, neke
terapije, poput hemioterapije i radijacije, mogu smanjiti tumore uništavanjem
običnih kancerogenih ćelija, dok matične kancerogene ćelije ostaju netaknute,
pa tumor ponovo može porasti.
Ipak, ovu teoriju ne podržavaju svi
stručnjaci – ima i onih koji veruju da se model matičnih ćelija ne može
primeniti na obrazac formiranja i rasta kancera, kao i onih koji smatraju da
kancerogene matične ćelije ni ne postoje. Oni, umesto toga, objašnjavaju da se
rak razvija po „stohastičkom“ modelu: da je razvoj tumora nasumičan proces i da
sve ćelije raka mogu da rastu i dele se sve dok ne dođe do metastaze.