Između nastupa po studentskim domovima, železničkim i autobuskim stanicama i radnim akcijama stigao je da po drugi put svrati u studio i zabeleži svoje nove pesme kako bi ga čuli i oni do kojih igrom slučaja nije svratio.
U opštoj larmi i čudnim zvucima ovog vremena, naoružan gitarom i svojom poezijom, on uspeva da se dopadne svima.
Novi dokaz za to je i njegov drugi album “Umjesto gluposti”.
– Ti uspešno nastojiš da slediš svoj put koji si izabrao i kome si i do danas ostao dosledan.
– Kada sam počeo ovim da se bavim, nisam bio jedan od onih koji su izabrali nešto što kasnije nije trebalo raditi. Moja forma je stvorena spontano iz poezije koju sam stvarao i iz gitare sa kojom sam počeo da se družim pre nekoliko godina.
Ono što se od mene čuje, tekstovi i muzika, rađeno je najiskrenije te, koliko se ja nisam promenio, toliko je i muzika ostala ista. Nisam od onih koji će da obećaju da će uvek biti tako, ali koliko život u meni bude crtao i slikao neku novu sliku, toliko će i muzika izgledeti drukčija.
Poslednjih godina žvaćem sve što u životu treba sažvakati i branim se od života onoliko koliko se od njega treba braniti. To sve ima reflekse i u muzici i u poeziji i to dobija neki šobićevski način.
– U ovom svom poslu si pomalo ostao usamljen. Formula gitara plus poezija je bila karakteristična za početak sedamdesetih godina.
– Vreme nosi svoje. Sedamdesetih godina ljudi su se najviše družili sa gitarom i ljudsko uho je bilo neverovatno naklonjeno zvuku tog angažovanog pesničkog izražavanja uz gitaru koja nije tražila nikakva elektronska pomagala.
Vremena su se promenila: sada je potrebna teška, buntovna, svakodnevna i energija i reč i jedan prilično banalan jezik koji ne može da se uvrsti ni u jednu knjigu poezije i gde gitara vrlo teško sve to može da odslika.
Ipak, ima i ljudi koji mogu da osete šta je poezija i šta je muzika, a tek onda da u svemu tome traže jednu formu koja će ih zadovoljiti u nekom savremenom smislu. Ja sam ostao dosledan svojoj gitari i svojoj poeziji.
Ja sam Crnogorac koji nikada nije uzeo gusle u ruke, mada bi, možda, bilo najnormalnije da kao potomak jednog naroda znam da ih sviram. Međutim, ja sam svoj, sa gitarom i poezijom i takav ću i ostati.
– Poštovaoci tvoje poezije i muzike pripadaju različitim generacijama.
– Ne dodvoravam se nijednoj generaciji. Sve je to spontano, u jednoj verovatno univerzalnoj formi – gitara i glas, ili u univerzalnoj temi – ljudska plemenitost, humanost, emotivnost. Oni koji nose minđuše i prate savremena zbivanja u muzici me neće odbaciti iako se neće odveć družiti sa mojom poezijom.
Oni će reći – Šoba, care – i doći da me čuju; ja im dođem kao dopuna za sve te modne ludosti koje prate. Tako je i sa starijima koji u mojoj poeziji i muzici traže sebe, traže da popune neke svoje životne praznine. I sa jednima i sa drugima mi je lepo.
– Konstatovano je da je posao glavnih pesnika domaćeg rocka pomalo i ludački.
– Pa, u današnje vreme, kada je važno imati što jači auto, veći devizni račun, kada se treba boriti samo laktovima, vrlo je ludo stvarati neku muzičko-poetsku umetnost. Čovek gubi kriterijume vrednosti i sve je manje formule da se ljudski ukusi i namere objedine.
Mogu samo da zamislim šta je sve Bregoviću, koji je imao jednu veliku mašineriju, stajalo na putu, šta je sve htelo da mu saseče noge. Međutim, on je uprkos svemu tome znao da piše divne pesme. Izdržati u svemu tome je ipak pomalo ludački.
Eto, na primer, Džoni Štulić: on je stvarno jedan poseban ludak koji ima svoj svet. Neki njegov način rada obezvređuju i smatraju prodajom; međutim, on je čovek za sebe i verovatno je da će i kada ne bude aktuelan raditi neke “lude” vredne stvari.
On se ne da ovim točkovima dvadesetog veka i vrišti na taj dvadeseti vek. To je dosta dobro i jako mi se sviđa. Nekada se ljudi nisu libili da kažu Mocartu ili Betovenu: predstavljaj nas, reci budućim generacijama ko smo mi bili.
Međutim, mi se nekako ustežemo da to kažemo Štuliću, Đorđeviću i drugima. Znam, postoje i druge vrednosti, ali muzika je velika stvar, veliki broj ljudi ide za njom.
– Od svog prvog nastupa (na Subotičkom festivalu, 1975. godine) pa do danas, snimio si samo dva albuma.
– Moja poezija i muzika i moja muzička i muzičko-poetska ličnost, bez nekih zacrtavanja, bez nekih planova, na neki način predstavljaju polu-odgovor zašto za sedam godina samo dve LP ploče. Po meni, zadatak ploče je da se proda u što većem tiražu i da samim tim bude jedna slika uspeha onoga ko se bavi ovim poslom.
Ja ne snimam često ploče iz prostog razloga što želim da sam sačuvam sve što radim, da bi to bilo vredno onda kad ja to zasviram i zapevam i da što manje ljudima pružim priliku da oni to pretvaraju u neke tržišne forme i način da prave neki svoj veliki biznis i eventualno i mene uvrste u njega.
Tek sam prošle godine bio siguran da sve što sam stvorio mogu i da sačuvam, te da će to biti tako i kada ploča počne da se prodaje. Tada sam snimio ploču “Ožiljak” koja je dosta dobro prošla. Mislim da sada mogu da idem dalje i da će i diskografski rad u mom celokupnom radu zauzeti neko veće i važnije mesto.
– Tvoj drugi LP “Umjesto gluposti” već je u prodaji. Šta nam on donosi?
– Razlika između “Ožiljka” i mog novog LP-ja je onolika koliko sam ja u novoj situaciji. Sada sam u prilici da iskažem nove teme koje mi je vreme nametnulo. Ovo je vreme puno gluposti i bojim se da se ne inficiram: zato umesto gluposti nudim deset raznolikih pesama koje sam snimio u jednom privatnom studiju u Subotici zahvaljujući Gaboru Lenđelu i nekolicini mađarskih muzičara.
Radni naslov albuma je bio “Đon” po kompoziciji koja se nalazi na njemu: udaram đonom ljubavi na ljudski đon.
Film sa ploče se odvija od “Đona” – gde govorim: ništa ljudi, ništa vreme, ja furam po svom – pa sve do pesme “Cipele nove”, o jednom novom vremenu kada se ljubav prodaje, kada sve manje može da se čuje da brat želi da ti bude neko ko ti po krvi nije brat, kada se svi čuvaju od velikih stresova.
Preko tih novih cipela ja gazim ironijom. Istakao bih i pesme “Željezničke tuge”, “Četa ludaka” i “Ne pokušavaj mijenjat me”.
Nešto kasnije ću pripremiti još jednu ploču na kojoj će se naći moje nove pesme, ali ovoga puta bez pratnje orkestra, samo ja i gitara. A do tada biće me svugde. Gde god ima dobrog društva, dobrog pića i dobrih kafića, devojaka, lepih stvari koje čine život.
– Ti si čovek bez adrese. Živiš u hodu. Imaš li snage?
– Snagu sakupljam u kontaktima sa ljudima. Iz tih susreta i nastaju moje pesme. Ja sve moje pesme mogu ljudima da pokažem i nimalo se ne uplašim da će to promeniti jedan moj mir, jedan moj način hoda kroz život. Koliko god susreti sa ljudima budu ovako lepi, ja ću uvek imati snage i uvek ću ostati ovakav. Naravno, sa gitarom u ruci.
razgovarao: Pero Simić (Rock 82, avgust 1982.)
Tekst je preuzet sa Yugopapir-a