Grafički atelje „Dereta” objavio je romaneskni prvenac Vide Crnčević-Basare „Prekomerna upotreba sile”. U šturoj biografskoj belešci piše samo da je završila Fakultet dramskih umetnosti – Odsek dramaturgije i da je do sada „gledala svoja posla”.
Roman „Prekomerna upotreba sile” ušao je u uži izbor za Ninovu nagradu i „Vitalovu” nagradu „Zlatni suncokret”.
Roman govori o devedesetim godinama prošlog veka, ali ne opisuje događaje, već sudbine ljudi. Opisuje žrtve jedne pogubne politike?
Radnja je smeštena u devedesete, pa tako roman govori i o tim godinama. Devedesete su suviše jake i simbolične, isuviše ih se dobro sećamo, da bih mogla da kažem da su one samo milje, ili scenografija moje priče. Priče o osetljivim, tananim ljudima, smeštenim u surove uslove i surovo vreme. Devedesete su kao jako osvetljenje na sceni, neumoljivo blještavo svetlo koje dozvoljava da se bolje vide sve rane i patnje mojih junaka. Politika nije direktno tretirana kao tema romana, ali, njene posledice svakako jesu. Dovoljno je reći da je jedan muški lik žrtva takozvanog „vijetnamskog sindroma”, i da taj njegov sindrom donosi novu žrtvu.
Naslov romana je „Prekomerna upotreba sile”, jer je ima svuda oko nas, ali prekomerna upotreba sile je i – neosnovani optimizam. Čega danas ima više?
Ima ih podjednako. Ljudi ili padaju pod teretom sudbine, ili je ignorišu, guraju pod tepih, nadajući se da će nekim čudom biti bolje. Kada bi bilo drugačije, kada bi ljudskoj prirodi bilo primereno da objektivno sagleda probleme, oni bi bili desetkovani. Ali, nažalost, objektivnost nije odlika ljudskog roda. Da jeste, ovaj svet bi se pravolinijski kretao napred, opterećen samo nužnim zadacima. I bojim se da ne bi bilo književnosti, ni umetnosti, uopšte.
Junaci devedesetih su pankeri, hevimetalci, narkomani, lezbijke… Pred najezdom polusveta – normalni ljudi su se povlačili?
Ja ove nabrojane grupe ljudi nikako ne smatram polusvetom, niti kao njihovu suprotnost vidim nekakve „normalne ljude”. Moja knjiga je na strani plemenitih ljudi, savijenih pod teretom stvarnosti. A da li su oni pankeri, lezbijke, ili već nešto treće, to ih nikako vrednosno ne određuje. Naprotiv, polusvet u mojoj knjizi su dve domaćice, jedan zubar, jedan lik iz teretane, intelektualac iz Laktaša…
Život surovo troši junake romana. Da li je to samo zbog strahota rata, u okruženju, ili ima i drugih razloga?
Svakako da ima i drugih razloga. To su njihovi komplikovani unutrašnji svetovi, koji se teško uklapaju u strahote života. To su ljudi koji bi slične probleme imali i u zlatno doba Holivuda, ali, ja tamo nisam bila, pa sam izabrala poznat mi milje. A devedesete, ponekad nam se svima s pravom čini da baš i nisu iza nas. Još smo osvetljeni njihovim svetlom, i to se, nažalost, ne može nazvati „retro”.
Neimenovane žrtve, i ovog poslednjeg rata, bile su uzaludne. Po koji put?
Što sam starija, sve više verujem da su žrtve rata uvek uzaludni deo neumitne sudbine čovečanstva. Rat nije video igrica, on je sastavljen od pojedinačnih sudbina, koje poništavaju bilo kakvu opravdanost ratovanja.
S velikim simpatijama govorite o Lazi K. Lazareviću, čije ime nosi jedna od beogradskih bolnica, u kojoj završavaju neki od junaka romana?
Laza Lazarević je možda najčešće spominjani srpski pripovedač u savremenom nam životu. Malo-malo, pa neko završi u „Lazi”, ili komentarišemo iza njegovih leđa da mu je tamo mesto. I često je to istina. Ponekad mi je bilo žao što se tako divan pisac povezuje sa jednom strašnom ustanovom, ali sam, pišući roman razmišljala o tome, i imala potrebu i da podelim sa čitaocima svoje razmišljanje. I o Lazi Lazareviću, a i o bolnici „Laza Lazarević”, u kojoj niko ne bi voleo da završi. Ali, neki moraju.
Jedan od junaka romana kaže: „Tuga je najveći teret”. Mi se odavno ne smejemo, ima li nam spasa?
Ja se lično mnogo smejem, ali, ne znam ima li nam spasa. Teško pitanje, ne bi valjalo da verujemo da nema.
Mnogi junaci romana razmišljaju o samoubistvu. Jesmo li mi suicidan narod?
Ne znam kako stojimo na lestvici suicida kao narod. Verujem da skoro svaki čovek bar ponekad razmišlja o samoubistvu. Što su prilike teže, čovek razmišlja kako da se izvuče, da „zbriše”. Srećom, velika većina ostaje u igri, samoubistvo bude samo ideja u očajanju. Što je više razloga za strah i očajanje, to je više suicidnih ideja.
Poseban kvalitet knjige je humor, ironija, paradoks. U romanu psi predu, a mačke laju?
Kada u ovoj knjizi ne bilo humora, bila bi nečitljiva. Srećom, pa ga ima. Psi predu i mačke laju, ali samo u snu naše junakinje. Drago mi je da je moj roman prepoznat kao duhovit, mada, svakako nije smešan, već tužan.
Knjiga je puna dijaloga i veoma pogodna za pretvaranje u dramu ili film. Da li ste o tome razmišljali?
Volim da se izražavam kroz dijalog, uostalom, ja sam po obrazovanju dramaturg. Ovoga puta napisala sam prozno delo, ali, naravno da bi me radovala pozorišna ili filmska adaptacija. Ekstremne situacije, kada život i ljudi više nego inače primenjuju silu, dobre su podloge za mnoge sjajne romane i filmove.
Tekst je preuzet iz Politike