Žarkovo 1944, partizanke iz Prve proleterske brigade http://bit.ly/1vApXGONije reč samo o konceptu francuskog istoričara Pjera Nora o mestima gde se, po dogovoru ili protiv njega, neguje sećanje na neki događaj važan za kolektivnu istoriju: reč je i o mestu sećanja u svim oblicima, dakle i ličnih, u ispisivanju prošlosti u kulturi i svakodnevnoj politici, i korigiranju tog ispisivanja u skladu sa istorijom i njenim istraživanjima i zaključcima. Kada se lično sećanje, kome nije dato da se oblikuje kao kolektivno zbog političke utilitarnosti bilo kojeg tipa, grubo deformiše i groteskno menja dok su još živi njegovi nosioci, nastaje ozbiljan problem. I naravno, najgore je kada se brlja sa „starim“ sećanjem, onim koje ima potporu ne samo u državnim feštama i ideološkim saobraćajnim znacima, nego upravo u ličnom i svakodnevnom.
Oktobarski dani su u Beogradu pola veka bili uspešna mešavina državno-ideološke intervencije, iz njih nastalih kulturnih rituala i praksi, i sećanja urbanog stanovništva – utoliko više što je urbanost često stečena borbom, naporima i obnovom. Po celome svetu ima rasutih Beograđana sa fotografijama svojih roditelja ili još jedne prethodne generacije boraca koji su za vreme borbi za Beograd “ušli“ i tu ostali – da i ne govorimo o retkima što su još u Beogradu. Bez obzira na tešku i skupo životima plaćenu vojnu akciju oslobađanja Beograda, sam praznik nikada nije bio obeležen vojnim paradama, već obilaženjem groblja oslobodilaca Beograda i zatim celim nizom kulturnih manifestacija: oktobar je bio mesec knjige, salona likovnih umetnosti i sličnih manifestacija. Menjati datum oslobođenja i vojno obležavanje je, zajedno, vređanje i gruba zabrana sećanja. Ostavimo po strani krajnje enervantne detalje: recimo, statiste u arkanoidnim i mladićoidnim uniformama, uspomenama na agresivnu krađu istorije iz doba zadnjeg jugoslovenskog rata, koji čak nisu mogli stajati u stavu mirno tokom parade – a sa tim uniformama nisu imali ni pravo. Ništa manje strašna nije ni srbizacija bitke za Beograd i celog drugog svetskog rata i savršena arbitrarnost onih koji nemaju nikakve kulturno-istorijske osnove da povežu antikomunizam i antifašizam – što su sebi mogli dozvoliti zapadni saveznici. Ova skupa papazjanija je ponuđena predstavniku moći koja se isto tako nezgrapno bori sa istorijom i sećanjem da bi se samoobeležila…
Zato, verovatno sasvim uzaludno, verujem da sećanje „u kapsulama“ ima smisla. Moje sećanje na oslobođenje Beograda je samo prenos sećanja – zato ga i prenosim. Moja (buduća) majka i baka su za vreme okupacije i posle rata stanovale na trećem spratu zgrade na Bulevaru kralja Aleksandra 151. Za vreme borbi za Beograd, spremile su konopac, prebacile ga preko lustera, i postavile stolicu za baku, niskog rasta, i šamlicu za majku, višeg rasta, i čekale: ako niz bulevar prvo dođu Nemci ili Rusi, bile su rešene da se obese, jer Nemci ubijaju a Rusi siluju – ili da proslave, ako prvo dođu partizani. Prvo su došli partizani. Za to vreme je moj (budući) otac bio u stalagu 325 u Galiciji, nadajući se da će ga Rusi osloboditi, jer je za četiri godine u logorima od poručnika kraljevske vojske postao komunista. Što se lustera tiče, on je negde 1949. od tramvajskog trešenja pao i razbio se na ivici mog krevetića, a ja sam, konačni dokaz pobede nad fašizmom, ostala nepovređena. Stolica i šamlica su preživele sve do preseljenja u treći stan od tada, u drugoj polovini sedamdesetih. Nekoliko dana posle oslobođenja Beograda, partizani su sprovodili zarobljenike, i zaustavili ih baš pred već pomenutom zgradom za kratak predah. Među zarobljenicima je bilo četnika, ustaša i nešto civila – Nemce su posebno skupljali. Bio je vrlo topao dan. Kada je moja baka naišla, jedan od njih je zamolio za malo vode, i ona je donela. Nastao je incident, partizanski zapovednik je izvukao pištolj i optužio moju baku da je saradnica okupatora. Komšije su istrčale i objasnile da je baka malo skrenula, jer su joj muža ubile ustaše, i tako je spasle. Baka nikada nije nimalo skrenula, a njenog muža, četničkog vojvodu, zaista su, posle dugog mučenja, javno ubile ustaše u Osijeku, na mostu preko Drave, maja 1941. Baka je do kraja života u ponavljanju priče isticala da te ustaše nisu bili Hrvati, nego ludaci, što je bilo u skladu sa njenim odbijanjem svake vere, ideologije, nacionalne mitologije, politike, i njenim spontanim feminizmom. Moje najranije uspomene na nju uključuju gas-masku sa kojom je išla da podučava žene na kursevima koje je organizovao AFŽ; docnije, i njen prečanski prezir prema mnogočemu „srbijanskom“, a naročito kuhinji. U širem istorijskom kontekstu, majka i baka su oktobra 1944. savršeno dobro znale da su partizani predvođeni komunistima. Partiji se nikada nisu pridružile.
Iz toga prenosa sećanja logično izlaze neke linije uverenja (i proveravanja tih uverenja), koje bih mogla definisati kao kritički stav prema patrijarhatu i njegovim politikama, opiranje ludosti koju one mogu proizvesti, prednost koju su žene pred rat i za vreme rata davale očuvanju Jugoslavije kao boljem socijalno-kulturnom prostoru preživljavanja svih. I na kraju, onaj minimum koji je još uvek besmisleno objašnjavati – antifašizam.
Na osnovu svega toga, volela bih da mogu zaključiti da Beograd zaslužuje da bude još jedanput oslobođen.
Izvor Peščanik