Interpasivnost se događa između pojedinca i njegove ili njene zamene koja je zadužena da nešto iskusi u ime onog drugog. U Srbiji ljudi plaćaju žene da nariču po sahranama, na primer, kako bi u njihovo ime ožalili; budisti imaju molitvene mlinove koji se mole za njih; a isto tako simbolično ljudi snimaju filmove koje nikad neće gledati, zato što oprema za snimanje na neki način gleda film umesto njih.
Kad su posredi slavne ličnosti, neki ljudi se ponašaju neobuzdano, podražavajući one s kojima se poistovećuju, dok za neke druge slavna ličnost poprima ulogu zamenika, ponašajući se neobuzdano kako obožavalac to ne bi morao da čini i kako bi mogao da uživa u posrednom uzbuđenju preterivanja slavnih, bez obaveze da preuzme bilo kakav rizik koji to preterivanje nosi. Poistovećivanje sa slavnom ličnošću stoga često nije čin podražavanja već uspostavljanje neke vrste udaljenosti. Mlada devojka može podražavati način odevanja Paris Hilton istovremeno se kloneći načina života Hiltonove: Paris Hilton je posrednik koji živi neobuzdanim, glamuroznim i škodljivim životom kako ta devojka ne bi morala živeti.
Poistovećivanje pak ne znači samo izgledati kao neko drugi: ono se takođe tiče oblikovanja idealnog ja. Mi se vezujemo za neki ideal, a potom moramo doživeti traumu zato što ga nikad nećemo dosegnuti. Istraživači Lori Nejborz i Džefri Sob pratili su obrasce u načinu ishrane 272 žene koje su bile verene i, u proseku, imale šest meseci do dana venčanja. Sedamdeset posto njih je pokušavalo da oslabi više od 10 kg, dok je 20 posto njih pomno pratilo svoju težinu kako se ne bi ugojile. „Ljudi svoje telo posmatraju kao projekat“, pišu ovi istraživači. „A jedan od trenutaka kad želite da vaš projekat bude najuspešniji jeste svadbeni dan.“ Ove neveste su preskakale obroke, bacale se na tečne dijete, post, uzimale laksative ili dijetalne tablete i dodatke bez recepta. Bilo da su nameravale da nastave sa istovetnim paćeničkim mukama ili da se ponovo ugoje nakon velikog dana, sve one su bile rešene da svadbu učine trenutkom čistog savršenstva. Slika savršenog tela na svadbenoj fotografiji sačuvaće se za nevestu kao konačno poistovećivanje sa svojim idealnim bićem.
Potraga za idealnim telom u kojem će individua konačno biti „ona sama“ obiluje rizicima u vidu klopki i čestih neuspeha, a sve to pojačava osećanje krivice. Neprestani krug samounapređivanja podstiče spiralu strepnje. Kako ističe Stiven Kovej, autor vodećih priručnika za samopomoć Prve stvari na prvom mestu i Sedam navika izuzetno delotvornih ljudi, danas nije dovoljno biti u braku ili biti zaposlen: moramo biti podobni za brak i za posao. Raditi na sebi (na svom telu, karijeri ili identitetu) predstavlja konačan imperativ za svakoga ko teži da ne bude isključen iz društvenih mreža i ko se nada uspehu na tržištu posla ili braka. U kontekstu ta dva nova tržišna imperativa mi čak i sopstveno zdravlje posmatramo kao robu koja se može prodati, a to je pak uticalo na način kako se medicina upražnjava u razvijenom svetu.
Medicina sad slavi ideju izbora i samoovladavanja. Lekar više ne igra ulogu autoriteta koji savetuje kakav je pravac delovanja najbolji za pacijenta; on sad najčešće samo saopštava pacijentkinji kakav izbor ima, ostavljajući njoj da donese odluku i da pruži (ili uskrati) svoju saglasnost. Ovo će često podrazumevati tešku i složenu odluku s dalekosežnim posledicama, a bez specijalističkog znanja i obuke koji bi stajali doktorima na raspolaganju čitav koncept informisanog pristanka može postati obmana, prosto način da se izbegne odgovornost i moguće sudske tužbe ukoliko stvari pođu naopako. A da li većina ljudi zaista želi da izabere kakav tretman da primi kad se ozbiljno razbole? Dok sloboda izbora može delovati privlačno u teoriji, kad se stvari pogoršaju, ljudi se nadaju da će neko drugi – autoritet, sa odgovarajućim znanjem – izabrati umesto njih. Beri Švarc izveštava da kad su grupu zdravih ljudi upitali da li bi hteli da izaberu neko od ponuđenih lečenja ukoliko bi im bio ustanovljen rak, 65 posto je reklo da. Među ljudima koji su zaista imali rak samo 12 posto njih su želeli da sami naprave izbor.
Fragmenti iz knjige Tiranija izbora
Izvor Filozofski magazin Gledišta