Foto: Anadolija, ilustracija
Da bi se razumeo kineski plan od 12 tačaka za prekid rata u Ukrajini,
prvo treba zamisliti mesto gde je on verovatno nastao: u nekoj od
mermernih odaja u ogromnim zgradama na aveniji Čang An, gde se
poslednjih 50 godina niko ne usuđuje da pisne protiv zvaničnih stavova
partije.
Nakon 12 meseci rata koji će odrediti ne samo sudbinu Ukrajine nego i
poziciju Kine u 21. veku, sve što smo dobili je niz opštih mesta. „Mora
se poštovati univerzalno prihvaćeno međunarodno pravo“. „Potrebno je
izbeći pretnju nuklearnog sukoba“. I tako dalje.
Ponešto se ipak može nazreti iza nanizanih klišea: kineski
komunistički milijarderi su nasmrt preplašeni – plaše se sopstvenog
naroda, mogućeg sloma svog ekonomskog modela i spoljnopolitičke
katastrofe kojoj su doprineli.
U ovom dokumentu se od Rusije zahteva da sklopi mir sa Ukrajinom, dok
se od zapada traži da u Evropi izgradi novu bezbednosnu strukturu koja
će biti prihvatljivija za Rusiju. Od zapada se traži i da ukine sankcije
Rusiji, osim onih koje su uvele Ujedinjene Nacije, a od Rusije da ne
ugrožava isporuke žita zemljama globalnog juga.
Onda sledi poenta: „Sve uključene strane moraju doprineti održavanju
postojećeg svetskog ekonomskog poretka i suprotstaviti se korišćenju
ekonomije kao alatke ili oružja za ostvarivanje ekonomskih ciljeva“.
Koliko god desetina hiljada civila nameravate da pobijete, poručuje
Peking, ekonomska globalizacija mora preživeti – jer kineski model
razvoja bez nje nije moguć.
Ali taj brod je davno isplovio. Pre nešto više od godinu dana Si
Đinping je ponosno stajao uz Vladimira Putina kada su objavili
zajedničko saopštenje o kraju svetskog poretka uspostavljenog posle
1945. „Globalni poredak je fikcija“, rekli su. Univerzalna prava više ne
postoje. Postoje samo lokalno definisani koncepti demokratije i
slobode, prema kojima se Sijeva Kina i Putinova Rusija mogu proglasiti
za najslobodnija i najdemokratskija društva na planeti.
Nekoliko dana posle objave ovog saopštenja Putin je započeo invaziju
na Ukrajinu. Nekoliko sedmica kasnije Kina je intenzivirala vojne
manevre u blizini Tajvana. Blokirala je i nastavlja da blokira
rezoluciju Ujedinjenih nacija kojom se osuđuje ruska invazija na
Ukrajinu, a sada navodno razmišlja o prodaji oružja Putinovoj posustaloj
armiji.
Činjenica da sada predlaže mirovni plan i moli zapad za povratak na status quo od pre rata pokazuje koliko je Peking pogrešio u svojim procenama.
Očigledno je da je Putin poverovao u sopstvenu propagandu: da
Ukrajina zapravo želi invaziju; da je zapad previše podeljen da bi se
efikasno suprotstavio; da su zapadna društva previše dekadentna da bi se
potresla zbog toga što nečiji vojnici negde sistematski muče, siluju i
ubijaju ljude.
Pokazalo se da je i Si bio žrtva sopstvene propagande. Očekivali su
da će zapad uzmaći i reći, „samo napred, uzmite Ukrajinu, uzmite i
Tajvan, pod uslovom da to ne umanji profite velikih naftnih i
finansijskih kompanija“. Ali zapad je prozreo blef dvojice diktatora.
Amerika i Evropa su preko noći blokirale 300 milijardi dolara ruskog
novca. Primorale su velike brendove, banke i petrohemijske kompanije da
odustanu od višedecenijskih investicija u Rusiji. Joe Biden je poveo
Ameriku putem nove ekonomske samodovoljnosti, usmeravajući milijarde
dolara u čistu energiju. Inicirao je udaljavanje Sjedinjenih Država od
kineske tehnologije i onemogućio Pekingu pristup poluprovodnicima
proizvedenim u inostranstvu.
Ostavimo sada po strani uvedene sankcije i pomoć koju su zapadne
zemlje već uputile Ukrajini. Suština strateškog odgovora zapada je ovaj
otvoreni čin distanciranja – koji je u Sjedinjenim Državama i Velikoj
Britaniji uveliko u toku, mada u Evropskoj uniji još nailazi na
prepreke.
Putin je taj koji je podigao cene nafte i gasa i onemogućio isporuke
žita milionima gladnih. Kina je odabrala da mu u tome pomaže, u ime
izgradnje „multipolarnog“ svetskog poretka u kome će sila biti jača od
međunarodnog prava. Ukratko, oni su ti koji su odlučili da sistem
ekonomske globalizacije iskoriste za rušenje pravnog i geopolitičkog
poretka koji im je omogućio procvat.
Kao što sam već govorio, to ne treba da nas čudi. Iza ovih događaja
stoji istorijska zakonitost: Kina je ekonomska sila u usponu, dok
Sjedinjene Države prolaze kroz period opadanja i nestabilnosti koji su
same izazvale. Italijanski marksista Antonio Gramsci zapisao je 30-ih
godina 20. veka: „Stari svet umire, a novi ne može da se rodi. Ovo je
vreme čudovišta.“
Najvažnije pitanje za zapad u ovom trenutku nije hoće li uspeti da
sačuva ono što je u Blairovoj eri definisano kao „unipolarni svet“:
neupitnu hegemoniju Sjedinjenih Država. Pitanje je kako može izgraditi i
sačuvati multipolarni globalni poredak zasnovan na obavezujućim
sporazumima na način koji će omogućiti dalje potiskivanje Rusije,
izlazak Kine na svetsku scenu kao globalne supersile i dostizanje
izvesnog stepena autonomije Evropske unije u odnosu na Sjedinjene
Države.
Tu treba znati da se u odnosima sa zemljama poput Kine, u kojima nema
demokratije niti bilo kakvog oblika kritičkog mišljenja u najvišim
ešalonima vlasti, na njihove postupke ne može uticati rečima već samo
delima.
Sve što je zapad dosad preduzeo – unilateralne sankcije, isporuke
oružja i zamrzavanje deviznih rezervi – nema za cilj samo da doprinese
pobedi Ukrajine, već i da pokaže Kini šta je čeka ako odluči da preduzme
nešto slično na Tajvanu.
Ima indicija da se Kina, uprkos pozivima na povratak u normalan
poredak, sprema da počne da naoružava Rusiju. U tom slučaju zapadne
zemlje moraju biti spremne da pojačaju pritisak, ubrzaju udaljavanje
svojih ekonomija od Kine i adekvatno se suprotstave manifestacijama
kineske meke moći u zapadnim demokratijama.
Niko na zapadu ne želi sukob sa Kinom. Što više upoznajem stvarnost
života u Kini – posetio sam je 5 puta – to se više divim postignućima
kineskog naroda i veličini te civilizacije. Od Kine se može naučiti
mnogo toga.
Ali njihovi vladari, izolovani u polupraznim džinovskim
ministarstvima – za diktaturu vam ne treba mnogo ljudi – takođe moraju
pokazati spremnost da uče. Njihov prvi strateški gambit bio je udruženi
pokušaj rušenja svetskog poretka ustanovljenog posle 1945. godine. Jasno
je da u tome nisu uspeli.
The New European, 24.02.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 04.03.2023.