Svetska ekonomija prolazi kroz radikalnu promenu režima. Višedecenijski period stabilnosti i kontrolisane inflacije je završen.
Posle
stagflacije (visoke inflacije i oštre recesije) 70-ih i ranih 80-ih
godina 20. veka, usledio je dug period stabilnosti koji je razvijenim
ekonomijama sveta osigurao niske stope inflacije, relativno stabilan i
robustan ekonomski rast, kratke i umerene recesije, opadanje prinosa na
obveznice zahvaljujući padu inflacije i ubrzani rast vrednosti
rizičnijih investicija kao što su deonice velikih američkih i globalnih
kompanija.
Takav razvoj događaja obično se objašnjava usvajanjem
kredibilnih politika za održavanje ciljne stope inflacije kojima su
centralne banke pribegle posle relaksiranih monetarnih politika 70-ih
godina, kao i relativno konzervativnim fiskalnim državnim politikama (uz
distribuciju značajnih stimulusa samo u periodima recesije). Ali od
politika primenjenih na strani tražnje važniji su bili pozitivni šokovi
na strani ponude, kojima su otvorene nove mogućnosti za rast uz
smanjivanje troškova proizvodnje, što je doprinelo zauzdavanju
inflacije.
U periodu hiperglobalizacije, posle završetka hladnog
rata, integracijom Kine, Rusije i ostalih tržišnih ekonomija u usponu
svetska ekonomija je obezbedila priliv jeftinih roba, usluga, energenata
i sirovina. Masovna migracija sa globalnog juga na globalni sever
zauzdavala je rast plata u naprednim ekonomijama. Tehnološke inovacije
su oborile troškove proizvodnje za mnoge proizvode i usluge, a relativna
geopolitička stabilnost omogućila je efikasnu alokaciju proizvodnih
kapaciteta tamo gde su troškovi najniži, bez previše brige za bezbednost
investicija.
Onda su se pokazale prve pukotine, prvo za vreme
finansijske krize 2008, a potom u recesiji izazvanoj pandemijom 2020.
Inflacija je u oba slučaja ostala relativno niska, uprkos brojnim
šokovima na strani tražnje, a deflacija je izostala zahvaljujući
relaksiranim monetarnim, fiskalnim i kreditnim politikama. Inflacija se
sada vraća i ubrzano raste usled delovanja više faktora, kako na strani
ponude tako i na strani tražnje.
Važan faktor na strani ponude je
otpor hiperglobalizaciji koji dobija na zamahu i otvara vrata
populističkim, nativističkim i protekcionističkim politikama i
političarima. Takođe, sve je snažniji gnev javnosti zbog ogromnih
dohodovnih i imovinskih nejednakosti, što za rezultat ima prihvatanje
politika koje treba da pomognu radnicima i „zaboravljenima“. Koliko god
da su dobre namere iza tih politika, one nesumnjivo ubrzavaju spiralu inflacije plata i cena.
Da
sve bude gore, povratak protekcionizma (jednako na levici i desnici)
sputava slobodnu trgovinu i kretanje kapitala. Političke tenzije (unutar
i između zemalja) doprinose povratku
proizvodnje na sopstvenu teritoriju ili na teritorije prijateljskih
zemalja. Politički otpor imigraciji usporio je globalne pokrete
stanovništva, što za rezultat ima rastući pritisak na plate. Nacionalna
bezbednost i strateški interesi dodatno ograničavaju protok tehnologija,
podataka i informacija. Takođe, novi standardi u oblasti rada i zaštite
životne sredine, koliko god da su važni, usporavaju trgovinu i novu
izgradnju.
Balkanizacija globalne ekonomije ima duboko
stagflatorne efekte i uz to koincidira sa starenjem populacije, ne samo u
razvijenim zemljama, već i u mnogim ekonomijama u usponu kao što je Kina.
Pošto su mladi obično oni koji proizvode i štede, dok stariji uglavnom
troše ušteđeno, demografsko starenje je još jedan trend koji doprinosi
stagflaciji.
Isto se može reći za geopolitička previranja. Rat u
Ukrajini i reakcija zapada na taj rat poremetili su tržišta energije,
hrane, đubriva, industrijskih metala i drugih roba. Zapad se sada
ubrzano udaljava od Kine u svim segmentima trgovine (robe, usluge,
kapital, rad, tehnologija, podaci i informacije). Ako se slično dogodi i
sa drugim strateškim rivalima zapada, situacija će se uskoro pogoršati.
Ukoliko Iran uspe da razvije nuklearno oružje, moguće je da će to
isprovocirati vojne udare iz Izraela ili čak Sjedinjenih Država, što bi
izazvalo nezapamćeni naftni šok; Severna Koreja takođe nastavlja da
zvecka svojim nuklearnim arsenalom.
Pošto je američki dolar
stavljen u službu nacionalne bezbednosti i zaštite strateških interesa
zemlje, njegova pozicija vodeće globalne rezervne valute mogla bi biti
ugrožena. Slabljenje dolara bi, naravno, pojačalo inflatorne pritiske.
Stabilan svetski trgovinski sistem podrazumeva stabilan i funkcionalan
finansijski sistem. Ali paketi primarnih i sekundarnih sankcija nasuli
su pesak u zupčanike nekada dobro podmazane mašine, što uvećava troškove
trgovinskih transakcija.
Pored toga, i same klimatske promene deluju
stagflatorno. Suše, talasi vrućine, uragani i ostale katastrofe remete
ekonomsku aktivnost i smanjuju poljoprivredne prinose (što podiže cenu
hrane). U isto vreme, zahtevi da se eliminišu fosilna goriva imali su za
posledicu smanjivanje investicija u takve energetske kapacitete, pre
nego što su investicije u obnovljive izvore energije dostigle tačku na
kojoj mogu nadomestiti manjak. Zato su veliki skokovi cene energije
neizbežni.
Pandemije su još jedna trajna pretnja koja će doprineti
usvajanju protekcionističkih mera kada zemlje počnu da gomilaju zalihe
hrane, lekova i ostalih važnih dobara. Posle dve i po godine pandemije
kovida-19, pojavile su se majmunske boginje. Usled remećenja osetljivih ekosistema i otapanja permafrosta u Sibiru uskoro se možemo suočiti sa opasnim bakterijama i virusima koji su spavali nekoliko milenijumima.
Konačno,
još jedna potcenjena pretnja ekonomskoj aktivnosti, pa i javnoj
bezbednosti, jesu sajber-ratovi. Kompanije i države će morati da
izaberu: da se pripreme za dodatne stagflatorne šokove koji će ugroziti
proizvodnju ili da značajnije investiraju u sajberbezbednost. Troškovi
će u svakom slučaju porasti.
Na strani tražnje, relaksirane i
nekonvencionalne monetarne, fiskalne i kreditne politike nisu više samo
privremeno odstupanje od norme, već postaju nova normalnost. U procepu
između rastućeg privatnog i javnog duga (izraženog kao udeo u BDP-u) i
ogromnih nepokrivenih obaveza za sisteme tekuće socijalne i zdravstvene
zaštite, privatni i javni sektor se suočavaju sa ozbiljnim finansijskim
rizicima. Centralne banke su upale u „dužničku zamku“: svaki pokušaj
normalizacije monetarne politike uvećao bi teret servisiranja duga i
proizveo lance nesolventnosti, finansijsku krizu i pad realne ekonomije.
Pošto
visoku zaduženost i budžetske deficite ne mogu da smanje merama štednje
ili uvećanjem prihoda, zemlje koje mogu da se zadužuju u sopstvenoj
valuti sve više će pribegavati „oporezivanju inflacijom“, koristeći
nagle skokove cena da likvidiraju dugoročne nominalne obaveze sa fiksnim
kamatnim stopama.
Kao i 70-ih godina, višestruki negativni šokovi
na strani ponude, uz labave monetarne, fiskalne i kreditne politike,
doneće stagflaciju. Takođe, visoke stope zaduženosti stvoriće uslove za
stagflacijsku dužničku krizu. U dolazećoj velikoj stagflaciji obe
komponente tradicionalnog finansijskog portfelja – obveznice i deonice –
proći će kroz težak period, uz potencijalno velike gubitke.
Project Syndicate, 09.08.2022.
Preveo Đorđe Tomić