Neko treći bi – sasvim
zdravorazumski – zaključio da je, po svemu sudeći, muškarac drogirao ženu i, ako
poseduje imalo ljudske pristojnosti, pritekao joj u pomoć kako zna i ume. Možda
bi zvao policiju. Možda bi ubio muškarca od batina. Na kraju krajeva, ovaj je
očigledno planirao da je siluje. Skoro da nije bilo objašnjenja prema kom bi
muškarac u toj situaciji ispao dobar. Skoro.
Vrteo sam tu
teoriju u svojoj glavi i molio se Bogu, za koga sam u tom trenutku odlučio da
postoji. Pomolio sam se da, dok god stojim tu sa svojom devojkom usred njenog
teškog disocijativnog napada, niko ne naiđe. Bože, ako čitaš ovo: tvoj sam
dužnik.
Jednog božićnog
jutra ležali smo u krevetu i ona mi je prvi put ispričala za disocijativni
poremećaj ličnosti od kog boluje. U tom trenutku bili smo u vezi osam meseci i
bila je od samog početka otvorena sa svim – sem s ovim. Mislim da to nije bilo
toliko zbog toga što se plašila kako ću ja reagovati, već više zato što je morala
da zna da može u potpunosti da mi veruje pre nego što mi saopšti tu informaciju
za koju bukvalno niko drugi nije znao.
Ukratko mi je
objasnila svoje stanje – u najgorem slučaju, rekla je, imaće problema ne samo
da shvati ko je, već i šta je; neće uspeti da prihvati predstavu o sopstvenoj
ljudskosti. Bilo joj je veoma teško samo da priča o tome, što je, po mom
mišljenju, verovatno bio glavni faktor zašto je tako malo ljudi znalo za njen
problem. Za njeno dobro, nisam postavljao nikakva pitanja niti na nju vršio
dodatni pritisak. Kada je ispričala sve što je želela, rekao sam joj da to ne
menja ništa i da je volim uprkos svemu. Četiri meseca kasnije, prvi put sam
prisustvovao onom što je opisala.
Veče je počelo tako
što smo gledali film kod prijatelja. Negde na pola filma, zapazio sam promenu u
njenom disanju, kako postaje sve brže i pliće. To nije bio neki poseban razlog za
zabrinutost – patila je od teške anksioznosti mnogo pre nego što smo se
upoznali i uglavnom je umela prilično dobro da se nosi s tim. Izmasirao sam joj
leđa i ramena da bih je umirio, ali je vremenom postalo sve očiglednije da ovaj
napad panike neće tek tako prestati. Posle oko 20 minuta, šapnula mi je na uvo:
“Moramo da idemo. Disociraću.”
Brzo smo uzeli naše
stvari i izvinili se domaćinima, objasnivši im da smo oboje veoma umorni i da
idemo kući da spavamo. Čim smo izašli iz zgrade, uhvatila me je za ruku.
“Obećaj mi da šta god se dogodi, nećeš odustati”, rekla je. Obećao
sam.
Dok smo išli
ulicom počeo sam da primećujem kako napad sve više uzima maha; postala je vidno
zbunjena okruženjem. Uspeo sam brzo da zaustavim taksi. Bilo je nekoliko
trenutaka čiste sreće te večeri; ovaj je bio prvi.
Koliko god
otrcano zvučalo, tišina je bila zlokobna. Ona je bila žena pored koje i najekstrovertnije
osobe deluju kao Dž.D. Selindžer, neko ko uspeva da uvuče i najmrzovoljnije
izbacivače ispred barova u veselo ćeretanje i šarmira ih toliko da puste unutra
njene očigledno maloletne prijateljice. A sad je samo sedela i zurila kroz
prozor. Po prvi put u našoj vezi ostala je bez teksta.
Stisnuo sam joj
ruku i rekao: “Volim te.” Gledala me je bledo nekoliko sekundi, a
potom se vratila svom prozoru. Znao sam da ne smem to da shvatim lično i
pokušao da racionalizujem čitavu stvar – na kraju krajeva, nije bila ljuta na
mene i nije me kažnjavala ćutanjem posle svađe. Jednostavno nije znala ko sam.
Kad se danas setim svega, znam da deluje pomalo sebično od mene što sam čak i
na trenutak razmišljao o tome kako njena košmarna tegoba deluje na mene, ali to
se nije moglo izbeći. Bila je to duboko i jedinstveno uznemirujuća situacija.
U očima žene koju
volim, ja sam sad bio neko nepoznat. Bio sam slomljen.
Poslednjih deset minuta
puta prošlo je bez incidenta. Ostala je smirena uprkos iskonskom užasu s kojim
se očigledno suočavala, na čemu sam (ponovo, verovatno sebično) bio zahvalan – nisam
želeo da našem vozaču objašnjavam njeno stanje o kom ni sam nisam znao gotovo
ništa. Imao sam taman toliko gotovine da platim vožnju kad smo stali pred njenom
zgradom, što je bio još jedan mali ali veličanstveni slučaj srećnih okolnosti.
Otvorio sam svoja
vrata i, pazeći da joj ne pustim ruku, nespretno se izmigoljio napolje i
povukao je za sobom. Prešli smo ulicu, prošli kroz dvorište i na glavni ulaz ušli
u predvorje njene zgrade. Tad su nastali problemi.
Do tog trenutka,
pretpostavljam, bili smo u javnosti, a prisustvo taksiste ulivao joj je određeni
stepen sigurnosti. Sad je ostala sama sa čovekom kog, koliko zna, nikad u
životu nije srela. I mada smo ulazili u njenu zgradu, u njenom trenutnom stanju
i ova joj je bila nepoznata. Iako je uspela da shvati kako počinje da disocira,
nije imala pojma kako je dospela tamo. Ako ste ikad pokušali da vratite nekog
do njihovog šatora dok tripuju na psihodeličnim drogama, malo je podsećalo na
to, samo podignuto na mnogo viši nivo.
Zamislite samo
scenu: relativno sitna žena odjednom postaje svesna da se obrela u zgradi koju
ne prepoznaje sa nepoznatim čovekom koji je značajno krupniji od nje. Uradila
je ono što bi u toj situaciji svaka žena uradila: počela je da beži, istrgavši ruku
iz moje i uputivši se ka vratima. Iznenadila me je sopstvena reakcija kad sam
poslušao instinkt i skočio za njom, obgrlivši je oko struka i sklonivši je sa
ulaza.
Fizički savladati
uznemirenu ženu, ispostavilo se, nije radnja koja odiše porukom: “Hej,
veruj mi, bezbedna si sa mnom”, ali nisam imao drugog izbora. Da sam joj
dopustio da istrči po noći na ulicu na kojoj se ne bi snašla, brzo bi se našla
u ozbiljnoj opasnosti, možda čak smrtnoj. Smestio sam je u ćošak i povukao se par
koraka unazad, zagradivši joj prilaz vratima. Obratio sam joj se tiho i digao ruke
u vazduh, pokazujući univerzalni simbol za: “Ozbiljno, ne želim ti ništa
nažao.”
Šćućurila se u
ćošku. “Ako mi priđeš samo korak, vrištaću”, upozorila me je. Ostao
sam gde sam. Tad su mi sve te teorije pale na pamet. Kao što već znamo, bilo iz
puke sreće ili zahvaljujući božijoj intervenciji, ostali smo sami. Iako je to
pomoglo, nije menjalo činjenicu da i dalje stojim u predvorju sa ženom koja
nema pojma ko sam i ne dozvoljava mi da je odvedem u njen stan.
“Imaš kod
sebe telefon, zar ne?”, upitao sam je. Zavirila je u torbu i klimnula
glavom. “Znaš li ko je Džordž?” Ponovo je klimnula. Džordž je bio njen
bivši dečko, jedan od njenih najstarijih prijatelja, i jedina osoba pored njene
najbliže porodice, lekara i mene koji su znali za njen problem. Kao neko ko je u
njenom životu bio prisutan mnogo duže od mene, za njega ju je vezivala mnogo
više uspomena i zato nije zaboravila ko je. “Zovi Džoržda”, rekao
sam.
Ovo je savršeno normalno, mislio sam dok je prebirala po telefonu tražeći
Džordžovo ime. Ja sam samo običan momak
koji stoji tu i traži od svoje devojke da njen bivši potvrdi njegovo postojanje.
Iz prvog pokušaja
dobila je govornu poštu. Tiho i u suzama, uspela je samo desetak puta da
ponovi: “Pomozi mi”. Pitao sam se da li Džordž radi. Moglo bi da
prođe više sati pre nego što bude u prilici da pogleda telefon. Imali smo sreće
po poslednji put te večeri, nazvao je svega nekoliko sekundi kasnije. Ne sećam
se tačno šta je rečeno ili koliko su dugo pričali; možda je trajalo minut,
možda pet. Pomenula je da je tu neki čovek kog ne poznaje i koji tvrdi da je
njen momak, a ja sam preglumljenim scenskim šapatom povikao: “Džordž! Ja
sam!”
Slušala ga je još
neko vreme, a potom mi prosledila telefon. “Hoće da razgovara tobom.”
Pričao sam sa Džordžom nekoliko minuta. Nikad nisam bio toliko srećan što čujem
glas nekog bivšeg momka moje devojke. Smireno mi je predočio sve korake koje
moram da preduzmem – da je odvedem u stan, posednem i pustim joj nešto na
Netfliksu što je već gledala. Ključno je bilo da to bude nešto što već poznaje,
rekao mi je. Zahvalio sam mu se i vratio joj telefon. Razgovarali su još
nekoliko sekundi, a onda je ona prekinula vezu.
“Džordž kaže
da mogu da ti verujem.”
Uhvatio sam je još
jednom za ruku i poveo uz stepenice.
Kad smo ušli u
njen stan, sve je postalo malo lakše. Zatvorio sam vrata za nama, a ona je
odmah sela na drveni pod i rekla mi da je bole stopala. Pomogao sam joj da
skine cipele i podigao je na noge, poveo je u obilazak prostorije, pokazao joj
uramljene slike na zidu i pitao da li prepoznaje ljude na njima. “To sam
ja!”, rekla je veselo. “A ono je Džordž!” To je mnogo pomoglo.
Za svega nekoliko
minuta, priroda našeg odnosa se promenila od toga da sam njen potencijalni
napadač do toga da sam joj na neki bizaran način postao roditelj. Za mene kao
njenog dečka, oba su bila čudna, ali me se bar kod ovog drugog više nije
plašila. Ostatak večeri zajedno smo gledali TV dok sam čekao da se vrati žena
koju volim.
Nekoliko sati
nakon što mi je prvi put ispričala za
svoje stanje, izdvojio sam vreme da pročitam nešto o disocijativnom poremećaju
identiteta. Kao i u slučaju većine mentalnih bolesti, postoje mnoge spekulacije
i teorije o tom problemu, što je razumljivo kad imate u vidu kako je ljudski um
zapravo jedan složen lavirint. Međutim, ovaj poremećaj smatra se “verovatno
najosporavanijom psihijatrijskom dijagnozom”, “bez jasnog konsenzusa
o dijagnozi i njenom lečenju.”
To je retko
stanje, ali se zato često pojavljuje u popularnoj kulturi. Ako niste čuli za
njega ranije (ja nisam), verovatno ga znate kao poremećaj višestruke ličnosti, kako
se nekad zvao. Način na koji je predstavljeno u prozi i na filmu prilično je
štetan, jer se višestruke ličnosti često prikazuju kao sukob dobra i zla, kao
kod Džekila i Hajda. Kao i u slučaju šizofrenije i nekih drugih stanja,
bolesnici su često predstavljeni kao opasne sociopate – a u stvarnosti su oni
ti koji su mnogo ranjiviji i podložniji tome da ih neko napadne.
Mnogi ljudi koji
pate od ovog poremećaja doživeli su u detinjstvu seksualna i fizička
zlostavljanja, zbog čega neki naučnici veruju da je to stanje reakcija na
traumu. Već sam znao da je moju devojku otac u detinjstvu više puta tukao, tako
da je bilo veoma moguće da je to uticalo na njeno stanje. Prema jednoj drugoj
teoriji, ovaj poremećaj izazivaju terapeuti kad “izvuku” neku
uspomenu iz pacijenta koja ih onda tera da se ponašaju na određeni način – ali
to nije važilo za moju devojku.
Kod nje su se
napadi pojavljivali sporadično; mogli su da prođu meseci ili godine bez njih,
ali je moglo da se desi nekoliko u vrlo kratkom vremenskom periodu. Gotovo uvek
su se dešavali u trenucima izuzetnog stresa. Kasnije mi je ispričala da se
disocijativne epizode dešavaju kad njen mozak ne uspeva da se izbori sa
stresom, tako da bi se praktično nakratko udaljio od njenog tela da bi je ostavio
na miru.
§
Oko tri sata
posle početka ovog napada, nazreo sam nekoliko sitnih znakova da se njena
ličnost vratila. Prepoznala je svog omiljenog lika na TV-u i lice joj se
razvuklo u osmeh. Malo kasnije sam je pitao da li zna ko sam. “Znam
te”, rekla je. “Volim te.” Mnogo mi je značilo da čujem te reči.
Kad smo te večeri
konačno legli u krevet, zaspala je istog trenutka, emotivno i fizički
iscrpljena. Probudiće se ne sećajući se šta se desilo, a neće ni želeti da zna.
Ležao sam budan još neko vreme i pitao se ima li nečeg strašnijeg od ljudskog
uma.
Sumnjam da ima.
Izvor Vice