Ima li većeg blama od toga da, u sred krvave invazije na Ukrajinu, u kojoj se artiljerijom i iz vazduha rasturaju stambene četvrti, ginu civili, gađaju izbeglički konvoji, te preti hemijskim i nuklearnim oružjem, arhitekta ovog zlodela Vladimir Putin u Moskvi organizuje automobilski miting u kom će se iz crnih limuzina i džipova, za čijim su volanima članovi Jedinstvene Rusije, vitlati srpskim i ruskim zastavama, u znak zahvalnosti Srbiji što je u ovim kritičnim danima stala uz Rusiju.
Mislio sam se da li negde da stavim znake navoda, ali nisam imao gde. Srbija jeste stala uz Rusiju, onoliko koliko je to mogla. Računajući iz Putinovog kraja njegovog džinovskog stola, to što je Srbija podržala Rezoluciju UN koja osuđuje napad na Ukrajinu ima mnogo manju vrednost od toga što se trgovina sa Rusijom nije zaustavila, što znači da se pojedine naše banke mogu koristiti za različite mahinacije, a Ukrajinci su već javno ispizdeli što je Er Srbija, u doba kad niko iz protesta ne želi da leti za Rusiju (i tako gubi novac), udvostručila broj letova u tu zmlju.
Bila je i Švabica, Vučić joj rekao istorijsko „Da, ali…“, onda su liberali iz Evropskog Parlamenta zatražili od Evropske komisije da zamrzne pregovore sa Srbijom i prekine sa finansijskim investivijama i gotovo – zbog Vučićeve prpe da Putinu lupi sankcije i nesposobnosti da oeni pravi trenutak da se nađemo na pravoj strani, sa ostatkom civilizovanog i demokratskog sveta, dakle, znajući s kakvim pizdecom ima posla, Putin mu je, posle muke s Evropljanima, a znajući da Vučić zapravo skuplja muda po pašnjaku da mu uvede sankcije, uvalio karu, tako što je organizovao srpsko-ruski automobilski miting. Da ceo svet vidi da Rusija ima i prijatelja, pa čak i saveznika, ma, bre, vojnog saveznika, u sred Evrope. Srbiju.
Naravo, pizdec je odmah uzvratio manjom kolonom automobila od ruske, koja je obigravala po Beogradu, trubeći, te vitlajući ruskim i srpskim zastavama. Uglavnom su to bile limuzine i džipovi, ali i pojedini krševi na kojima je auto lakom ispisano krvoločno rusko „Z“ („Aj da vidim ko me neće pustiti na tehničkom“). Nije, međutim, poenta ovog nedeljnog užasa, bila beogradska moto-krvava parada. Dovoljno je što je uopšte bilo odgovora na rusku. Poenta je bila u ruskoj velikoj automobilskoj proslavi srpsko-ruskog bratstva i krvoločja.
U danima kada su trgovi ruskih gradova ispunjeni desetinama hiljada hrabrih Ruskinja i Rusa, koji su se usprotstavili pomahnitalom diktatoru, vičući „Njet vojni“, kada je više od deset hiljada Rusa uhapšeno zbog manijačkog divljanja njihovog lidera po njihovoj istočnoj braći i sukoba sa celim svetom, svaki pravi diktator dobro zna – jedan kontramiting dobro dođe. Kontramiting koji će da vidi ceo svet, o kome će da govori ceo svet. Kontramiting u kom najebasmo mi, ne mogu reći ni krivi ni dužni, jer da smo reagovali hitro i u skladu s ostatkom sveta i u krajnjoj liniji, ruskim divljanjem po Ukraijini, Putler ne bi imao prostora da nas gurne u svoj bazen s govnima.
Vesele se glupanderi, raduju se u svojim komentarima, „Bravo, braćo“, pišu zaglupljene čiče, tetke i pavijani, kao što su s podjednakim ushićenjem sa novobeogradskih nadvožnjaka 1991. zaspiali cvećem tenkove koji su išli da razjebu Vukovar. Korene srpske rusofilije možemo tražiti u podršci ove velike zemlje Prvom srpskom ustanku (podrška prestala čim ih je Napoleon napao), u podršci ove velike zemlje Srbiji na početku Prvog svetskog rata (podrška prestala 1917, kad je izbila komunistička revolucija) i to bi bilo to, manje više. Rusi bi nama istorijski mogli da budu zahvalni, jer je u julu 1941, u okupiranoj Jugoslaviji izbio komunistički oružani ustanak protiv Trećeg rajha, što je Nemce omelo u blickrigu na Moskvu taman toliko da se zaglave u ruskoj zimi. Posle je bila 1948, pa posle toga toplo-hladni odnosi, pa posle toga pad SSSR, pa onda glasanje Rusije za uvođenje sankcija SRJ, pa onda kuliranje po strani dok nas je bombardovao NATO, 1999 i to bi bilo to. Naša slavna srpsko-ruska bratska istorija. Ako bi se gledalo kao pozorišna predstava, mi smo, u najbolju ruku, retardirani rođak koga se Rusija stidi.
Danas, kad su se zaglavili u Ukrajini i najebali pod zapadnim sankcijama, postadosmo im omiljeni rođak, a i dalje smo onaj isti retardirani rođak, samo Putin se vodi taktikom „Zgodno će mi doći ovaj maljenjki pizdec, da izgleda kao da nismo sami, sami i ničiji, već smo i srpski. Pa nek im klepe sankcije, jebe mi se, a ako ih bombarduju, još bolje, imaću u šta da upirem prstom. Konobar, jedno veliko govno za Srbiju molim, ja imam taman koliko mi treba.
Neko će reći, ali Rusija je bila tad nasjlabija (sankcije, bombardovanje), a ipak su ruski komandosi prvi zauzeli aerodrom u Prištini (zapalili čim im je NATO rekao „idi na hui“), ali evo sad su konačno ponovo supersila… i spremni su šta tačno da urade? Da osvoje Krim? Da razjebu Gruziju? Da potpiruju rat u Jermeniji? Da zapale Ukrajinu? Da pripale Balkan? Da naprave „veliku Srbiju“? E to već neće moći. To spada u „pripale Balkan“, a ako se opet Balkan pripali, Srbi će sigurno iz tog požara opet izaći poraženi
Pošto smo debilna govna koja se svima uvlače u dupe (mislim na državni vrh), ostavili smo prostora za (dez)informaciju kako šaljemo vojne dobrovoljce da ratuju na strani Rusije u Ukrajini. Pa, dobro, ima logike. Slali smo ih 2014. Sad se ministar Stefanović i predsedik Vučić kunu u sve što imaju da nema nikakvih dobrovoljaca, da je to kod nas najstrože zabranjeno zakonom, ali to su „dva smrdljiva lažljiva pizdeca, paćemu verovati im“.
Zapad je počeo da pušta buve kako Putin sedi za kilometarskim stolovima, kako sagovornik ne bi video koliko je podbuo i poludeo od terapije kancera steroidima, otvoreno ga poredeći sa Hitlerom, koji je, odlepljen od Parkinsonove bolesti i tona kokaina i amfetamina, rešio da brani Rajh do poslednjeg mrtvog Nemca. Putin se, bolestan ili ne, ponaša kao opasan i neperdvidiv manijak, što zapad u svom propagandnom ratu lukavo koristi da naloži Ruse da nešto urade, da ga smene, da ne dozvole da budu prebačeni u 1980, ili još gore, u rat sa celim svetom. Očekuje se dakle promena iznutra.
U svom propagandnom ratu, Putin protiv „promene iznutra“ lukavo koristi svog retardiranog brata, što zapravo znači da je prilično očajan, jer svaka budala zna koji smo mi jad i beda i kako je lako uništiti nas na bilo koji način. Jedno vitlanje srpskim zastavama sigurno nam neće pomoći. Vučić je celu deceniju kroz svoje tabloide veličao Putina, kurčio se srpsko ruskim bratstvom i jedinstvom i otud danas ovolika rusomanija u Srba. Nije to ni istorija, ni tradicija, ni panslovenstvo (i Česi su Sloveni, pa kurac, Bugari pravoslavni Sloveni, o njima tek da ne govorim), već rezultat zlodela uerdnika Vučićevih papirnatih fekalija, koji su praznoglavcima punili glavu Rusima i Putinom toliko dugo da su ih zaista i ubedili da nešto posebno među nama ima.
A mi zapravo zavisimo samo od toga ko je Vučića jače stegao za jaja.