Svetske agencije pod naznakom „hitno“
nisu prenele vest da je Zoran Marjanović, muž ubijene Jelene Marjanović, posle
skoro dvogodišnje istrage, konačno optužen za ubistvo na borčanskom nasipu, ali
zato srpska novinarska bagra jeste. Svi oni ogavni tabloidi i njihovi
elektronski isprdci, koji nam već skoro dve godine jebu majku sa mrtvom
pevačicom i njenom bizarnom tazbinom, složno trpaju ovu vest na svoje naslovne
strane, zgodno, baš u vreme beogradske predizborne trke..
Pretpostavljam da je u aprilu 2016.
godine, kada je ubijena, to jest, u sred predizborne kampanje za vanredne parlamentarne
izbore, nekom zlikovcu iz vrha vlasti, koja upravlja režimskim tabloidima, palo
na pamet kako bi bilo sjajno uzdići ubistvo do tog trenutka potpuno anonimne
estradne zvezde (samo jedan objavljen album, daleke 2000. god.), na nivo smrti
Merilin Monro, kako bi se zaglupljenom narodu pogled spinovao sa Aleksandra
Vučića, kolovođe srpskog užasa, ka misteriji ubistva na borčanskom nasipu i
tako tokom cele predizborne kampanje, a bilo bi super da se slučaj razvlači i u
narednim kampanjama, pošto ih je bilo, odnosno ima ih, to jest, biće ih.
Na trenutke, način na koji se usrana
srpska dnevna štampa bavi ovim slučajem deluje kao parodija, ali nije, jer je
pevačica Marjanović ipak ubijena. Dakle, neko je mrtav, a neko drugi se s tim
zajebava. I svi na to pristaju. I ne samo to. Naše pogane novinčine, pre svega
Informer, Alo, Srpski telegraf, Kurir i Blic, preuzele su od Slinine policije
istragu ubistva, pa su tako, pored pevačice za koju niko nikad ne bi čuo da je
ubica nije ostavio krvavu kraj blatnjavog kanala, počeli da dižu popularnost i bizarnoj
porodici njenog muža – od prvog trenutka glavnog osumnjičenog.
Kad se firer lično uključio u istragu,
igrom slučaja u sred predizborne tišine, u aprilu, 2016. god., najavivši kako
će ime ubice biti otkriveno u narednih četrdeset osam sati, bilo je jasno da
smo svi skupa najebali, te da je razvlačenje mrtve Marjanovićke postalo državni
projekat, a pošto čudovište slaže kako zine, bilo je jasno i da ubica, iako zaista
otkriven, neće biti procesuiran još dugo, već će biti pušten da slobodno luta
srpskim medijima, u sklopu paklenog medijskog plana koji je, evidentno,
smišljen u Vučićevoj fabrici strave.
Odmah po isteku predizborne tišine,
usledili su izbori, a za njima i noćno rušenje u Hercegovačkoj tokom kog su
savamalski fantomi mučili čuvara Slobodana Tanaskovića, koji je mesec dana
kasnije primljen na VMA u predinfarktnom stanju, gde je ubrzo okončao svoj
pedesetosmogodišnji život. Osim dva i po normalna medija, niko se drugi ovim
slučajem nije bavio. Tabloidnoj bagri fantomi iz Savamale nikada nisu bili
zanimljivi, na mestu zločina u Hercegovačkoj veselo niče Beograd na vodi, a
Tanaskovićeva smrt vodi se kao nesrećni sticaj okolnosti, tačnije, kao maler.
Kao da nije mrtva, kao da će svakog
trenutka iskočiti iz čokoladne torte i uzviknuti „Samo sam se zezala!“, srpska
novinarska đubrad krenula su da razvlače mrtvu Marjanovićku po naslovnim
stranama, po srednjim stranama, po crnoj hronici, po vestima iz estrade, pretvarajući
je tako u posthumni folk hit, a njeno ubistvo u nacionalno pitanje prvog reda,
sa najkretenskijim mogućim detaljima koji su procurili iz „istrage“, a koji će
Srbe gladne medijskih govana istim i nahraniti.
Parafraziraću: Tetka od kume kaže da
je ubicu videla u samoposluzi u Žarkovu. Baba koja je terala jariće ka Ovči
videla je sedmoricu u crnim kapuljačama kako trče iz pravca nasipa one večeri
kada je Jelena išla na kobni džoging. Priča se da je Jelena bila u aferi sa
poznatim političarem, mora da je on organizovao njeno ubistvo, ako je nije i
lično ubio. Leteći tanjir viđen je dve večeri ranije iznad frizerskog salona u
koji je Jelena svraćala. Crna mačka se pojavljuje na Jeleninom kućnom pragu.
Šurnjaja od tetke iz Kanade ima pouzdanu informaciju da je Zoran bio ludo
ljubomoran. I tako dalje.
Verovatni ubica, Zoran Marjanović, i
njegova bizarna porodica Adams, u međuvremenu su uzdignuti na nivo superzvezda.
Kad je ponestalo maštovitih teza o misterizonim okolnostima koje su pratile
Marjanovićkino smaknuće, smrdljive novinčine okrenule su se Zoranu. „Prošao“ je
detektor laži još u ranoj fazi istrage, dakle, čist je, što ga je preporučilo za novinske intervjue,
nebrojene kućne posete krvožednih novinarskih čudovišta, valjanje u govnima,
krvi i crnini, pa čak i nastup u „Ćirilici“, sa sve ćaletom, a možda i
burazerom, ne znam, ne sećam se, išao sam da povraćam kad sam ga ugledao na
svom televizoru.
Razvlačenja po novinama nije pošteđena
ni Jelenina i Zoranova maloletna ćerka, koju su krda novinarskih krvopija pratila
u vrtić, kod babe na grašak, kod dede na crtaće, „brinuvši“ za njenu budućnost
i ostatak srećnog detinjstva. Okrivljeni Marjanović je, čak, tokom boravka u
istražnom zatvoru tražio da mu dovedu ćerku, da zajedno slave Novu godinu, šta
li, nisam pratio, u toj fazi sam besno zatvarao svaku internet stranicu na
kojoj bi se pojavili mrtva Jelena i njen živi muž. Suština je ista, „novinari“
su pratili devojčicu i u CZ, kod tate-verovatnog ubice i to nabijali na
naslovne strane.
U zavisnosti od toga kakva Vučić
sranja pravi u zemlji i inostranstvu, ponekad čak i dve vesti o mrtvoj Jeleni
umeju da se nađu među udarnim, bez obzira na to što je od ubistva proteklo
toliko vremena. Čak i dok je bio na privremenoj slobodi, „Kurir“ je nastavio sa
ovim užasom, pa sam ga veoma brzo ponovo izbrisao sa brauzera, kako slučajno ne
bih video Jeleninu sliku ili Zoranov buljavi plačni lik, bez obzira što je
pored pisalo kako je Vučić kriminalac koji ugnjetava medije.
U međuvremenu, po Srbiji i u Beogradu,
ubija se naveliko. Neka ubistva se razotkriju, a neka ne. Danas, kada ustrele
vođu navijača, istragom se ne bave ni policajci ni novinari, sve se zaboravi za
tri dana, a građani ovakve slučajeve po navici označavaju kao one koji nikada
neće biti razrešeni. S druge strane, ima slučajeva, poput ubistva devojčice na
severu Vojvodine, pre nekoliko godina, gde, prema nezvaničnim informacijama,
policija zna ko je počinilac, ali nema materijalne dokaze. Ovo nisam pročitao u
„Kuriru“, već mi je rekao ortak čiji je
ortak pandur, koji radi na tom slučaju. Novinari ovo neće istraživati, niti će
osumnjičenog, ko god on bio, razvlačiti po naslovnim stranicama
Kampanja zvana „mrtva pevačica iz
Borče“ se nastavlja. Optužnica je tek podignuta. Možda će biti i proširena.
Zoran je imao pomagača. Da li je to njegov burazer? Da li je to njegov ćale? Ko
zna, možda i njegova ćerka. Možda i apotekarka. Ili frizerka. Uvek ima novih
likova u ovom igrokazu, Jelenina Sestra,
Jelenina kuma, Jelenin kanarinac. U svakom slučaju „NEĆETE VEROVATI ŠTA SE
KASNIJE DESILO“. Jedini način da se odbranite jeste da prestanete sa čitanjem
„medija“ koji su na ovom zadatku. Režim koji se koristi ovakvim medijskim
poduhvatima treba da preziremo, urednika
i novinara na ovom „zadatku“ treba da se gadimo, a krvožednog naroda gladnog
tuđe nesreće koji Jelenu i Zorana Marjanovića drži među najpopularnijim
pretragama na srpskom guglu, treba da se plašimo.
Naravno, ništa od ovoga što sam
napisao neće važiti, kada iz velike čokoladne torte, na nasipu u Borči,
iskoči Jelena Marjanović i zapeva: „Živa sam, samo sam se zezala!“