Evo kako je došlo do rečenice iz naslova: Vodio sam duži
dijalog preko instagrama s političkim istomišljenikom kog ne poznajem lično
(umem to da radim), a povod je bio brisanje epizode DLZ s Jovom Bakićem. Tada
konkretan povod još nije bio poznat, pa se taj moj istomišljenik raspitao na
portalu šta bi, a odatle je brzo stigao odgovor da je epizoda skinuta “zbog
neprimerenog rečnika”, a “u dogovoru sa autorima”.
Evo, ja ni sada nisam do kraja siguran da li se neprimeren
rečnik odnosi na moje obraćanje patrijarhu, verovatno da, ali nije ni bitno,
jer kada me je urednik pozvao da popričamo “oko svega”, glas mu je bio takav da
sam preskočio razgovor i rekao “Što se Nenada i mene tiče, radite s epizodom
šta hoćete” i oni su je obrisali. U ovako gadnim vremenima, kada su redakcije
za koje radimo pod neprekidnim pritiskom, a naše kolege, zbog onoga što
govorimo, mogu ni krive ni dužne da nadrljaju, sumnje nema – jedna epizoda nije
skupa cena da smirimo situaciju.
Već je jedna epizoda DLZ bila obrisana (“ćevapi”), i moja
kolumna u “Danasu” je obrisana (“Raj u Vuka Vrčevića”) i sve su to dobri
strateški potezi u vremenima kada se režim agresivno koristi svim sredstvima u
borbi protiv slobode medija i slobode govora. Sve ostalo što treba da znate o
ovom slučaju, rekao sam u narednoj epizodi DLZ. Najbitnije je da DLZ postoji.
Proživeli smo tri nenormalne godine na TV Šabac i još tri smrtonosne na nova.rs
i ako smo nešto naučili, to je da emisija mora da se nastavi po svaku cenu, jer
druge takve nema.
Ovde nije reč o cenzuri, reč je o zajedničkoj borbi
redakcija i kolega za slobodu govora, krvavoj medijskoj partiji šaha, u kojoj
ponekad treba žrtvovati topa (a epizoda sa Jovom Bakićem bila je TOP), ne samo
da bi se sačuvala kraljica, nego možda i da bi se dobila partija. Pošto sam na
društvenim mrežama objavio da neko iz opozicije neće u DLZ jer će ih režim
pljuvati zbog nas, mom istomišljeniku sa Instagrama sam ekskluzivno, pre
snimanja 258. epizode DLZ, otkrio da je reč o Ćuti.
Kako se samo naljutio taj moj istomišljenik. Nije jedini.
Mnogi su se naljutili na opoziciju i pre nego što su saznali o kome je reč, jer
za dolazak u DLZ, ne samo u 2023, već od početka, treba imati hrabrosti. Ovo su
gledaoci ocenili kao nedostatak hrabrosti. Ja bih, pre, rekao da je reč o kalkulaciji.
Kad ti neko kaže “kvarite nam posao”, znači da je sračunao da je sa DLZ u
minusu, a obračun sa režimom, u kom opozicija igra važnu ulogu, jer druge
opozicije nemamo, je u toliko vreloj fazi, da će i nama i opoziciji prijati da
odmorimo jedni od drugih.
DLZ nije ničija medijska udaraljka, niti nečiji politički
igrač. Nenad i ja igramo isključivo za publiku, što je i poenta kvalitetnog šou
programa i zbog toga skoro da nema političara, koji nam nije slao plačna pisma
zbog ovog ili onog gosta. Treba jasno razdvojiti DLZ od opozicije, baš zato što
nas režim uporno spaja. Kad se zna da su Kosovo, crkva i ostale populističke
teme nešto na čemu se ubiru glasovi, logično je što je u jednom trenutku deo
opozicije izvećao da im DLZ “kvari posao”, jer Nenad i ja delimo stavove
nepopularne među glasačima na koje opozicija mora da puca da bi završila
“posao”.
Zato postoje kolumne u Buci, da mogu svečano da izjavim kako
DLZ nema nikakve veze s opozicijom, niti ima političkih pretenzija, Oni su nam
dragi samo zato što su opozicija. Sve ih poznajemo lično, a kad biste znali
koliko se međusobno preziru, bili biste dosta blaži prema njima, jer je
apsolutno jedinstvo ono što nam treba u ovom istorijskom i sudbonosnom
trenutku. Da li je, međutim, ovaj trenutak istorijski i sudbonosan?
Trenutak u kome su dan za danom izvršena dva masovna ubistva
svakako je i istorijski i sudbonosan. Ta dva dana su trenutak u kom se rodila
nekontrolisana smrtonosna nakaza, koja je jedanaest godina rasla u utrobi
antisistema koji vlada srpskom antidržavom. Razulareno, bezumno nasilje, koje
je prvih dana pretilo da će se pretvoriti u nasilje svih nad svima, rezultat je
nakaznog, nedomaćinskog, pa usudiću se da reknem i satanističkog vladanja
Srbijom.
Svesni ili kolektivno nesvesni pasnosti koja se nadvila nad
Srbijom, a onda i toga čije je čedo takva opasnost, građani su osetili potrebu
za okupljanjem. Kao kada je zemljotres, pa svi izađu na ulicu, stanu jedni
pored drugih i pričaju o zemljotresu. Ili kada je bombardovanje, vidim, pola
zgrade čuči u podrumu i pričaju o bombardovanju. Isto tako, dva masovna ubistva
pozvala su građane napolje, da se okupe i ustanu protiv režima koji je porodio
užas u kome smo se našli.
Ovo je primetila i (demokratska, zeleno leva, proevropska,
građanska) opozicija, koja je artikulisala zahteve protesta, i formalno
zakazala okupljanje, koje bi se dogodilo i bez njih.. Isprva su me njihovi
zahtevi nervirali, jer zna se ko je kriv, samo je jedna ostavka dovoljna da se
cela mračna bajka završi. Oni su, ipak, ispostavili nekoliko zahteva, koji, ako
budu usvojeni, omogućavaju nešto bolje uslove za buduće izbore.
Čekaj, kakve sad izbore, zar nismo izašli na ulice u ime
ubijenih? Nije valjda da je opozicija kidnapovala protest da bi sebi nameštala
izborne uslove? Ovakva pitanja i ja samom sebi postavljam, budući da sam po
prirodi impulsivan i besan, ali srećom, tu je kolumna u Buci, da mogu da pred
vama artikulišem misli, te da samom sebi, a možda i vama, dodatno pojasnim šta
se zaista događa petkom (i jednom subotom) na protestima “protiv nasilja”.
Koga kroz život u Srbiji vodi bes, na ovim protestima
ukazaće mu se prodajna izložba srpske proevropske opozicije. Ko izlazi na ulice
vikendom iz pijeteta prema mrtvima, on će na opoziciju gledati kao na jedinu
koju imamo. Opozicija je, u krajnjoj liniji, preuzela odgovornost za ove
proteste, za razliku od protesta “1 od 5 miliona”, kada je takođe opozicija
vodila proteste, ali je bila previše nepopularna da bi to javno i objavila.
Zahvaljujući tome što su ovi protesti formalno organizovani, onemogućeni su incidenti
i ubacivanje režimskih provokatora.
Posle veleslaloma sa bojkotom izbora, pa izlaskom na izbore,
pa odbijanje razgovora sa Vučićem, pa razgovor sa Vučićem, ipak smo se pomerili
u odnosu na 2019. Vidite, i ja o ovim protestima pričam kao o “1 od 5 miliona
2.0”, jer cilj svih protesta u Srbiji jeste borba za povratak demokratije i za
kraj terora, a to mora da se postigne na izborima. A za pravedne izbore, za
početak, neophodno je da se smeni REM, da RTS postane objektivna, da Pink i
Hepi ostanu bez nacionalnih frekvencija, te da Gašić i Vulin podnesu ostavke. I
neki anketni odbor, ako se ne varam.
Da su protesti bili kao u mojim snovima, svakodnevno, u svim
gradovima, puni suza i besa, verovatno bi do sad bili krvavo ugušeni. Da je
zvaničan zahtev bio ostavka Aleksandra Vučića, on bi na taj zahtev odgovorio
agresivno i posle dva ili tri batinanja građana, protesti bi se ugasili, a on
bi postao još veće čudovište. Zato se ja ne bavim politikom, niti ću se ikad
njome baviti. Ja javno komentarišem zbivanja i jasno i glasno ispravljam
sopstvene greške u hodu.
Opozicija ima svoje zahteve, a narod na ulicama svoj.
Konačno se više ne čuje besmisleno i kontraproduktivno (mada ponekad tako
slatko) “Vučiću, pederu”, već “Vučiću, ostavka”. Da se vratimo na Ćutu. Pita me
taj moj istomišljenik na instagramu, razočaran i u vlast, a i u opoziciju,
“Mare, zašto mi uvek moramo da se nađemo između dve vatre?”, a meni sine, i to
odmah podelim s njim: “Narod nije između dve vatre, narod je vatra”. Narod koji
ide na proteste “protiv nasilja” to i oseća. Oni su vatra. Oni su požar.
Kad na proteste idu i oni koji su do juče bili neodlučni,
koji nisu želeli da se eksponiraju, koji nisu hteli da se bave politikom, a sad
idu bukvalno svi – to je požar. Čvrsto verujem da su ga svesni i vlast i
opozicija, koja ga formalno drži pod kontrolom. Kako vreme protiče, tako se
udaljavamo od povoda za ulični bunt. To ne znači da je povod nestao, on je sada
duboko utisnut u svakog ko izlazi na ulicu. Nedužne žrtve su ono što građane
svakog vikenda nagoni da u sve većem broju izlaze na ulicu i već samom svojom
dostojanstvenom i veličanstvenom brojnošću pokažu ko je trenutno glavni u
zemlji.
Vučić, koji sebe smatra majstorom manipulacije i misli da se
podmićivanjem može izvući iz svakog problema, pokušao je sve. Iz njegovih
medija traje neprekidna paljba po opoziciji, po nezavisnim medijima, po
građanima, umanjuju se brojevi protestanata, pljušte uvrede, od Jove Bakića
pravi se Karlos Šakal, izobličena Ana Brnabić bestidno sipa laži sa skupštinske
govornice, a onda kreću i lapsusi, koju su joj brži od pameti – pred kamerama
baljezga da se vlast neće smenjivati na izborima i poziva građane na protest
“protiv nasilja”.
Prozivala je opoziciju da se ogradi od Jova Bakića i onda se
Janko Veselinović javno ogradio od stavova profesora Bakića i šta ćemo sad? Ovo
je bio gorak zalogaj (za Veselinovića), ali, upamtite, ova borba je sve samo ne
fer. Svi mi znamo ko je Bakić, a posle sramotnog ograđivanja opozicije od
njegovih socioloških teza starih četiri godine, profesor je postao još veći, a
režim je ostao bez jednog od glavnih (pritom potpuno besmislenih) aduta u
svojim medijskim iživljavanjima. Javnim ograđivanjem podkasta DLZ od opozicije
i jasnim naglašavanjem da mi ništa s njima nemamo, režim ostaje bez još jednog
“aduta”.
Sada stižemo do glavnog događaja u ovoj analizi. Ono što se
desilo u Beogradu, 26. maja je istorijski primer fatalne greške šahiste iz
bloka i bivšeg predsednika SNS. Sve je uradio kako treba, posejao je strah među
članovima SNS, ispretio, ucenio, potkupio, sve moguće autobuske prevoznike
unajmio, samo da bi dovukao što veći broj pristalica u Beograd. Sigurno je i
vremensku prognozu proučio, ali je mislio: “Stajaće, kisnuće i klicaće mi.”
Kažu da je celu noć vrištao na Darka Glišića, lomio kvake,
otkazao je sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, ako se to tako zove, jer
desilo se ono najgore, gore od sna u kome sanjač polaže ispit pred celim
razredom bez odeće: na pola mitinga, više od pola dovedenih okrenulo se i
otišlo. Dosta je brate. Pljušti kiša. Grmi. Autobus je u tri lepe. Gde je
nestao vođa grupe? Ma, kud sam i dolazio. Suočen sa time, firer je održao
najbedniji u istoriji bednih govora, pred polupraznim platoom punim odbačenog
smeća. Nije moglo gore nego da se svi okrenu i odu, pola sata pre govora
velikog vođe.
To je ono što smo čekali, zapravo nismo ni znali da to
čekamo, ispalo je bolje od svih naših iluzija o hrabrim naprednjacima koji
otkazuju poslušnost svojim kapoima i tako ruše Vučićev sistem iznutra. Jok. Ovako
se sistem ruši. Pada kiša. Ajmo odavde. Okupljanje takozvane “druge strane”,
koja je svakako svesna onoga što se dešava u zemlji, nije se dogodilo zbog
ubijenih u Beogradu i Mladenovcu. Oni su se okupili zbog podjednako strašne
spoznaje – ajmo odavde, grom će nas spaliti,, kakvi smo. Okupljeni na toj
osnovi, oni su otišli, ne samo sa mitinga, nego i sa spiska poslušnika režima.
Toliko u ovom trenutku vredi Aleksandar Vučić – jedno jače
nevreme. I manje. Za ovu sramotu svi znaju a mogu da zamislim kakva je
atmosfera bila među “dezerterima”. Kad jednom dezertiraš, nema vraćanja u
stroj. Međusobno, oni su brzo i lako opravdali svoje povlačenje – ucenjuju nas,
prete nam, hoće da biju, gle šta uradi od zemlje, prodade Kosovo, izdajnik. Uz
istodnevno iživljavanje kosovske policije nad malobrojnim Srbima koji su ostali
na severu odmetnute pokrajine, te isticanje kosovskih zastava na zgradama
severnih opština, Vučićev poraz je potpun.
Narednog dana, gomiletina sveta ponovo se okupila i
prinudila RTS da objektivno izveštava o protestu “protiv nasilja”. Pardon,
zajedno sa firerovim fijaskom od prethodnog dana, prinudila je RTS da
objektivno izveštava o protestu “protiv nasilja”. Nema ko nije bio na tom
protestu, a mislio sam da su se na prethodnom izređali svi. Nošen senima žrtava
dva masakra, “požar protiv nasilja” je nezaustavljiv. Opozicija će, nadam se,
spremno dočekati ovaj Vučićev nokdaun (dojučerašnji Vidojković bi rekao nokaut)
i izmudrovati kuda dalje požar treba da se širi.
Ukoliko je možda i računao na tihu podršku nekoga iz
opozicije, sad, kad je javno ponižen od sopstvenih članova, Vučić može na to da
zaboravi. Znam ja kakva je opozicija kad nanjuši krv. Zna i opozicija zna da
građani pažljivo prate svaki njihov korak (od petka i građani koje je SNS dovukla
na miting). te da će odmah kazniti svako popuštanje pred autokratom na
kolenima. Ima tamo još (demokratske i proevropske) opozicije, koja je spremna
da preuzme kontrolu nad požarom, a i toliko pametnog i časnog sveta, da od
protesta očas posla može nastati narodni pokret..
I mene je poteralo da se vratim u Srbiju, čisto da ne bih
grizao zidove hiljadu kilometara udaljen od spektakla čiji sam i ja nekakav
deo. Stižem na granicu. Policajac me pita “Jel ti vodiš onu emisiju?” “Vodim”,
kažem. “Pljuješ vlast, a?” “Pljujem”, odgovaram. “E, ako.” Iznenađen, kažem:
“Pazi, da te neko ne čuje”. “E baš me zabole”, odgovara i ja ulazim u zemlju.
Dobro, prvo prolazim kraj carinika, koji me pita “Nešto za prijaviti?” “Jok.”
“Jok”, ponavlja i smeje se tako srdačno, da mi je došlo da ga zagrlim. E, onda
ulazim u zemlju.