Poslednje dane druge trudnoće provela
sam sa Sarom obilazeći pedijatre i sobe za inhalacije. Uvek je teško
kada ti je dete bolesno, a kada pritom tobom vladaju trudnički hormoni,
ne treba ti puno za očaj i suze. Svakoj majci bolesnog deteta, bilo
trudnoj ili ne, poznat je taj poražavajući osećaj nemoći – kada je tvom
detetu loše, a ti ne možeš tu puno toga da promeniš.
Pred Sarom sam se tih dana uvek trudila
da budem vesela. Svesno sam stavljala svoje stanje u drugi plan
pokušavajući u potpunosti da odgovorim na njene potrebe – da je zaglim,
podignem, nosim, udobno smestim negde između mojih ruku, grudi i
prevelikog stomaka… Bilo mi je teško, pogotovo psihički, a često sam i
imala osećaj kao i da me sopstveno telo izdaje, kao da sam na kraju
svojih mogućnosti… Ali i tada bih jako stisnula zube i išla dalje… Jer
mame to rade. A deci su potrebne mame. Bolesnoj deci pogotovo…
Pet dana pre nego što ću se poroditi,
Sarino stanje se pogoršalo i tog dana smo u domu zdravlja provele preko
dva i po sata. Išle smo od jednog do drugog doktora, specijaliste,
čekale, stajale, nosile se po redovima, laboratorijama, ordinacijama.
Najveći deo vremena ona je provela na meni, glave šćućurene na mom
ramenu. A ja sam stajala i stajala… Nekoliko puta sam se sa njom u
rukama penjala na drugi sprat, jer lift tada nije radio. Tek u retkim
prilikama bih sela…
Sve vreme bih mislila na bebu u stomaku,
ali mi instinkt nije dozvoljavao da ne budem Sari majka kakvu je u tim
trenucima trebala. Bodrila bih svoje telo, ponekad stiskala šake i
mišice, mantrala da će sve to brzo proći, pronalazila u sebi snagu za
koju nisam ni znala da imam.
Tog dana, nakon mučnih dva i po sata
pregleda i redova, konačno smo otišli na inhalacije. Nakon toga je
trebalo da idemo kući. Inhalacije nam nisu teško padale – glumile smo da
smo super heroji sa maskama, pravile smo se da dišemo kao planinari na
osvojenom vrhu… Jedva sam čekala da se završi to i u glavi već
zamišljala muža koji dolazi po nas i vodi nas kući gde ćemo zaboraviti
ovaj naš mučni dan i njegov dvanaestočasovni dan na poslu.
Soba za inhalacije i sestra, meni do
tada nepoznata… Bez reči mi daje inhalator i uz neprirodnu grimasu
odmerava moj stomak. Počinjemo… Zzzzuuu – zvuk inhalatora, Sarina
poslušna ručica koja sama drži masku i ja koja je bodrim i pričam joj…
Videi na mobilnom koje gledamo kada nam popusti pažnja i moje misli u
kojima već odbrojavam minute do kraja…
Iza nas se u tišini opet pojavljuje
sestra i dok pokušavam da protumačim njen oštar pogled čujem kako kroz
zube cedi: „Mama, pa vi ste trudni. Pa je l nema ko drugi?“. I dok gutam
knedlu u sebi i pokušavam da se saberem od pitanja, počinjem da mucam…
Mislim – kako najlakše da objasnim da
tata radi, da puno, previše radi ovih dana… Da moji ne žive tu, i da
isto rade… Da je svekrvu uhvatio težak grip, a i da nije – kako
objasniti da je Sara bolesna i da traži mamu? Jer, znate, ona ima tek 17
meseci i, iako je prilično razumno dete, kad je bolesna njoj treba
mama. Kako sestri, ženi, medicinskom radniku i možda majci da objasnim
da, trudna ili ne, ja sam majka?! Majka koja po svaku cenu, hoće da bude
uz svoje dete – uz bolesno dete koje je treba.
Ne uspevši da izgovorim ništa, sestra
nastavlja:“Majko, pa vidite da ste trudni. Pa što je tako nosite, a i te
inhalacije…“ Na rubu snage uspevam samo kratko da joj procedim:“Ma,
nema veze“… Ulažem dodatni napor i upućujem joj široki osmeh i ona,
konačno, odlazi. Sada već više ne mogu da zadržim suze, mazim svoj
stomak, čvrsto grlim Saru oko struka, i plačem, dok u mislima psujem sve
medicinske radnike, sve ljude koji ne razumeju zapravo.
Spuštam usne na Sarinu glavu, gasim
inhalator i izlazim napolje. U hodniku me čeka muž i dok uzima Saru,
zabrinuto gleda moje suze i mene koja pokušavam da mu objasnim šta je
bilo.
Trebalo mi je par sati, moja kuća i
velika kafa da bih se potpuno smirila i sabrala misli. Razmišljala sam o
tome koliko je nekulturno zabadati nos u tuđe roditeljske postupke.
Koliko je bezobrazno prebacivati mami, što je – mama?! Čak i da je
sestra uputila pitanje iz najbolje namere, ono je vređalo mene. To
pitanje je vređalo moj izbor i odluku da budem uz svoje dete. Da budem
tu tad, baš kao i uvek kad me ono treba.
Strašno mi je kada pomislim da nekome
treba da se pravdam zbog toga. Ne mogu ni da zamislim pakao majki koje
nemaju porodicu, rodbinu ili partenera uz sebe i njihovo gutanje knedli
svaki put kada iznova i iznova treba da objašnjavaju „zašto je samo
majka tu“.
Kako neko ne razume da je majka tu zato
što je njeno dete treba? Da je majka tu zato što, u krajnjem slučaju to i
ona želi. Da je majka tu čak i kada ima ko drugi tu da bude. To je
njena dužnost i njen izbor.
I zato, molim vas, ne vređajte majke. Ne pitajte nas da li ima ko drugi. Ima, ali mi smo, znate, toj deci majke.
Preuzeto sa Mamaonline