Datum je petak, 30. novembar tekuće godine, vreme oko jedan po podne, lokacija ona haotična novobeogradska raskrsnica kod Hotela „Hajat”. Gužva se podrazumeva. Bilbordi, tramvaji, motoristi, prosjaci, čekači autobusa, pešaci namernici u pohodu na Tržni centar – sve u svemu život na toj raskrsnici vrvi.
Jedna stvar je izvesna: osim ako niste ozbiljno poremećeni ili opsednuti teškim suicidalnim porivima, ovu raskrsnicu nećete prolaziti na crveno svetlo. To se, naprosto, ne radi, ne na tom mestu, i ne petkom po podne. Pa su u skladu sa time, svi za svojim volanima mirno sedeli i čekali da se upali zeleno svetlo. I zeleno se upalilo, jedan talas automobila prelazi raskrsnicu iz pravca Hajata i ide u pravcu Ušća. Kad tamo, poznata palica sa okruglim znakom, namerači se na jedan automobil iz mase i mahne mu da stane. Što baš mene, misli se gospođa za volanom. Što su svi drugi mirno prošli, a ja moram da stanem? I namah joj u glavi ona scena koju često viđamo u emisijama na Diskaveriju ili na Animal planetu: krdo gazela mirno pije vodu na potoku, a lav ih vreba iz žbunja. I, ko zna zašto, lav se usredsredi na jednu određenu gazelu, pa trk za njom! Borba na život i smrt počinje. Kraj uglavnom znamo, i pošto ga znamo, najčešće promenimo program da ne gledamo kako lav sustiže sirotu gazelu i zariva joj zube u vrat.
E, takve se neke misli gospođi vrzmaju po glavi dok otvara prozor, preslišavajući se u sebi da ima uredno svezan pojas, upaljena svetla i sva dokumenta u tašni. Alkoholni status, nula. Dakle, ne može mi ništa, teši se naša gazela. A zna da joj može, nije to Diznijeva bajka. To je ipak prirodnjačka emisija u kojoj se odnos snaga zna, a bogme i lanac ishrane.
– Dobar dan –kaže simpatični mladić i profesionalno dotakne svoju kapu.
– Dobar dan – odgovara gospođa kroz prozor.
– Jeste li videli koje je bilo svetlo kad ste prošli semafor?
I šta sad da mu kažem, misli se gospođa? Da mu kažem da sam prošla na zeleno zajedno sa još deset drugih automobila, ne vredi. To znamo i on i ja. Da mu kažem, priznajem, gazela sam, evo ti vrat, napij mi se krvi pa da se razilazimo, bojim se neće shvatiti poentu. Da ga pitam gde mu je kolega, gde je auto, da nije počeo da radi privatno možda? Bojim se, uvrediće se, misli se gospođa.
Bojažljivim glasom ona ipak kaže:
– Ja mislim da je bilo zeleno.
Mladi i sasvim zgodni policajac sumnjičavo vrti glavom. Nije baš uveren.
– Dajte mi dokumenta – kaže on.
Gospođa vadi dokumenta, drhtavim rukama. Dok pregleda dokumenta policajac nešto mrmlja za sebe, te ovde ima kamera, tamo nema kamera, ovde je snimljeno, tamo nije snimljeno, sve u svemu, teško je pratiti njegovo vehementno izlaganje. Ali poenta je u tome da joj spasa nema. Smeši joj se kazna od trideset pet hiljada dinara, rezimira on. Ona zna kako se taj dramolet može dalje odvijati. Najmanje u dva pravca. Recimo, da mu ona kaže: „Znam da sam prošla ispravno na zeleno, ako imate dokaz za suprotno pišite mi kaznu”. I onda sledi nekoliko uznemiravajućih odlazaka kod sudije za prekršaje, gde ćeš kao jazavac pred sudom dokazivati da je sva tvoja krivica u tome što si tog dana u to vreme na tom mestu ti bio gazela. Izgubićeš silno vreme zbog toga. Stići će ti poziv za sud baš kad ti se kum ženi ili kad ti dete ima boginje. To je uvek tako. I ima druga opcija, da kažeš ljubaznom mladiću: „A da se mi nekako dogovorimo” i onda on tebi vrati vozačku dozvolu, pa ti u nju staviš hiljadarku, pa mu opet vratiš tu dozvolu da je pogleda još jednom, i, gle čuda, odjednom i on shvati da gospođa nije prošla kroz crveno. Sve mu nekako u trenutku bude jasno i uspostavite lep ljudski kontakt. Dijalog je moguć, u pravu su stručnjaci kad to govore.
Ljubazno vraća gospođi dokumenta i maše joj za srećan put. Nove gazele, ništa ne sluteći, mirno trčkaraju iz pravca Centra „Sava” i raduju se životu.
Da li vam se ovako nešto ikada dogodilo? Meni baš nikad.
Tekst je preuzet iz Politike
Od istog autora: