Legenda jugoslovenske rok muzike i vođa kultne grupe "Azra" Branimir Džoni Štulić, iako već više od dve i po decenije živi u gradiću Hauten u blizini Utrehta, nije zaboravljen u zemljama na čiju je muziku ostavio neizbrisiv trag.
Redakcija Pressa RS pozvala je Džonija da mu čestita 60. rođendan, što se pretvorilo u intervju u kojem on govori o tome kako njemu danas izgledaju pesme Džonija i "Azre", da li bi napravio koncert u Beogradu i kako na muziku gleda danas. Štulić danas živi veoma povučeno, o svom privatnom životu, kao ni o svojim čuvenim prevodima klasičnih epova, nije raspoložen da govori. Ni životni jubilej ga ne zanima preterano.
- Ne slavim rođendane. Nikada nisam slavio, pa neću ni sada, ta vrsta slavlja raduje samo decu. Čemu to, slaviti to što se negde promenila neka brojka, ovog puta u godinama - govori Štulić.
On dodaje da, pored datuma rođenja, ni ime nije birao, pa ne može da stoji iza njega:
- Niko me nikada nije zvao Branimir. Svi su me zvali Džoni. Ne znam kako su me oslovljavali kada nisam bio tu. Iako je Branimir neko ko brani mir i to je mnogo lepo ime, ipak ga nisam ja birao. Žena, kad je ljuta, zove me "glupi jarcu".
Pod kojim biste uslovima održali povratnički koncert?
- Nemam nameru da pravim koncert dole. Za koncert je danas potrebna dobra baza. Dok sam bio u tome, sve je nekako imalo smisla, mogao sam i sve sam radio sam. Ali, onako, van svih konteksta, voleo bih da sviram. Uvek sam to voleo. Recimo da bih kada bi sve bilo organizovano tako da samo dođem i sviram iako je za takav koncert potrebno biti 100 odsto u tome, što ja više nisam. To, i olimpijski mir. Savršeni grčki olimpijski mir. Danas mi je to realno nemoguće. Da to plastično objasnim - kao kad imaš "rols-rojs", a nema puta. Kad imaš sve same rupe, bolje bi ti bilo da voziš traktor. E ja imam osećaj da sam sve što sam radio radio kao da po rupama guram "rols-rojs". A danas se i to svodi na posao. Kome bi se isplatilo da se toliko trudi zbog jedne svirke Džonija Štulića. Život nije bajka!
Kako gledate na to da neki mladi ljudi, koji se nisu rodili kada ste vi radili, danas vole vaše pesme?
- Nije teško danas svirati moje pesme. Lake su, imaju možda četiri akorda. Ali, pesme i treba da se sviraju i pevaju, zato su napravljene. To im je funkcija. Ima toliko pesama koje su ostale i posle 200 godina i ljudi ih znaju, vole i pevaju. Da nisu moje, pevale bi se neke druge. Drago mi je da su moje, to me navodi na pomisao da sam napravio neke dobre pesme. Ne sve, ali bilo je i takvih.
Fanovima neki vaši stihovi i danas zvuče proročki.
- Iako imam i prediktivne sposobnosti, da osetim i pogodim kako će se neke stvari odvijati, nisam sklon da svojim pesmama dam proročki dar. Ljudi su u njima videli i ono što ja nisam u njih stavio. Žele da čuju i vide. Trudio sam se oko stihova, naravno. Muzika je morala da ima i reči. Dakle, morao sam da napišem neke stihove. Nije dolazilo u obzir da pevam svašta, kao što se to danas radi. Došla su druga vremena - o tempora, o mores!
Kako gledate na poplavu tribjut bendova?
- Ne volim tribjut bendove, nikakve tribjut bendove. Reč tribjut u bukvalnom smislu znači porez, a uvek sam ja bio taj jedini koji porez plaća.
Da li još imate samo jugoslovensko državljanstvo?
- Imao sam jugoslovensko državljanstvo, koje mi je isteklo 2000. godine. Nisam po opredeljenju Jugosloven, ali imao sam taj pasoš. Ipak, kada su me pitali da se opredelim, rekao sam da sam Jugosloven, zbog čega su me svi belo gledali. Rekao sam to želeći da nekim ljudima stavim do znanja: "Nemam ništa sa vama." I danas je tako.
Kada se okrenete unazad, osećate li ponos zbog svega što ste uradili?
- Nisam ponosan. Ponos je grčka reč koja u doslovnom prevodu znači težak rad. U tom smislu meni sledi ponos, radio sam! Ali, u onom značenjskom smislu, ja od toga nemam ništa.
Kako gledate na kršenje vaših autorskih prava?
- A kako bih mogao da gledam na to? Koga je još briga za moja autorska prava? To je čista krađa, kradu sve što stignu. Samo ja ne kradem i nisam nikada, pa šta imam od toga. Došao sam svojim radom do mesta gde jesam, pa šta?
Div eks ju muzike
Petar Popović, rok kritičar i veliki prijatelj Branimira Džonija Štulića, ocenjuje da je doprinos Džonija Štulića značajan ne samo za muziku nego i za druge oblasti kulture:
- Kad uzmete u obzir šta je on sve radio, to nije samo muzika, to je trag na sve što čini tok civilizacije od kraja sedamdesetih i prve polovine osamdesetih. Presudno je uticao na muziku. Imao je sreću da ode na vreme i spase dušu. Koliko su ga samo naši političari citirali ne znajući šta rade. Gde god da se danas okrenemo, on je ostavio trag, a na vreme se povukao da sve gleda sa strane i u tome je njegova posebna veličina.
Top-lista najvažnijih stvari u životu
Branimir Štulić ima i svoju listu životnih prioriteta, koju je podelio sa našim novinama:
- Muzika je jedna od najvažnijih stvari u životu, za mene dar sa neba. Kada bih pravio listu stvari koje čine život, muzika bi bila među prvih deset. Ovako: 1. vazduh, 2. voda, 3. hrana, 4. zemlja, 5. krov naš nasušni nad glavom, 6. muzika, 7. prijateljstvo... i to je otprilike to!
