U centru Sarajeva nekakva Anti Dejton grupa postavila je instalaciju koja pokazuje “genocidnu tvorevinu Republiku Srpsku”. Cilj je, valjda, bio pokazati uoči obilježavanja godišnjice genocida u Srebrenici kako je čitava Republika Srpska nastala na genocidu.
Ovi bošnjački nacionalistički jastrebovi, postavljanjem budalaste i morbidne “instalacije” uradili su više za tzv. državnost Republike Srpske nego što su zločinci Karadžić i Mladić ilada mogli i sanjati.
Njihove cigle su i definitivno zacementirale separatističko razmišljanje svakog srpskog nacionaliste koji odavno u glavi vidi zidom ograđenu Srpsku od “balijske fildžan države”.
Ovaj zaista blentav performans u pokušaju svima je zorno prikazao kako se nacionalizam nacionalizmom hrani. Ovi, hajde da ih nazovemo “antidejtonaši”, pokazali su svijetu kako se čini usluga svakom bradatom četniku, svakom srpskom separatističkom političaru. Pokazali su kako se daje puna pažnja i razlog za lajanje i prizivanje krvi na svim stranama.
Ali, osim što se bave neustavnim zanatom, osim što su zaboravili da je baš Alija Izetbegović u Dejtonu dao potpis na stvaranje Republike Srpske, ovi “antidejtonaši” rade jednu mnogo gnusniju i perverzniju stvar.
Vidite, ovdje je na djelu klasična legalizacija kolektivme krivice. Dakle, Republika Srpska je po njima genocidna tvorevina. A, tu Republiku Srpsku čini preko milion ljudi, čine geografski toponimi, čine biljke, životinje… Zvuči trivijalno ali je tako. To je realnost.
Što znači, dijete je genocidno jer je iz npr. Banjaluke, Sutjeska, Kozara, Grmeč su genocidni onoliko koliko pripadaju Republici Srpskoj. Vrbas i Trebišnjica su genocidni… Povratnici u Kozarac su šta? Genocidni, dabome, jer su se vratili i dobili dokumenta “genocidne tvorevine”. Naravno da je ovo ludilo epskih razmjera i da ga treba pod hitno zaustaviti.
Samo.
Čaršija sarajevska muči. Ako je ćutanje odobravanje onoga što rade “antidejtonaši” onda je to u najamanju ruku poražavajuće. Jadno i bijedno. Onda to izbija svaki argument zdravog razuma koji bi hipotetički ušao u raspravu, primjerice, sa Dodikom i njegovom teorijom o “teheranskom Sarajevu”. Ako Sarajevo dopušta divljanje par nacionalista koji zloupotrebljavaju Dan obilježavanja genocida u Srebrenici, onda je to poraz svih ljudi zdravog razuma. Ako je ostalo barem malo tog toliko rijetkog zdravog razuma.
Nego, to nas dovodi do najvažnije stvari. Ova instalacija, ovaj vid izražavanja nacionalizma, najviše unižava žrtve genocida. Upravo ti bošnjački nacionalisti, postali su samoprozvani i kantari i mjerne jedinice za srebrenički genocid. Oni odlučuju ko će kad i kako govoriti o genocidu. Oni brendiraju i prodaju najveću evropsku nesreću nakon Drugog svjetskog rata. Oni se pitaju ko je dovoljno dobar čovjek, a ko je “genocidaš”.
Oni su opcrtavanjem mape Republike Srpske zapravo relativizovali srebrenički genocid. Po njima je, izgleda, sve jednako genocidno. I bukva koja je greškom iznikla u Republici Srpskoj i više od 8 hiljada pobijenih ljudi u Srebrenici. Ako to nije bestijalana i ultimativna sramota, ne znam šta je.
Ako, guranje u zapećak mrtvih Srebreničana, baš u dane obilježavanja genocida nije katasrtofa, ne znam šta je.
A, može se prekinuti ovo ludilo. Sarajevo, grad heroj ima u sebi valjda heroje zdravog razuma koji mogu zaustaviti ovo bezumlje. Koji mogu zapušiti usta lokalnim bošnjačkim nacionalistima i obesmisliti likovanje srpskih im kolega po prebrojavanju krvnih zrnaca.
Ukoliko se to ne desi, crno nam se svima piše. Opet će nacionalisti, veliki Srbi i Bošnjaci pobijediti. Ako su ikada i izgubili. Opet će se iz laguma prošlosti izvući i legalizovati kolektivma krivica. Ako se to desi, pa mi ratove nismo ni prekinuli. Onda je nama, jadnim i nesrećnim, mir kao civilizacijska vrijednost samo nametnuto zlo i tajmaut između krvoprolića.
A, popis kaže da nas je i bez rata manje za preko 800 hiljada. Biologija i ekonomija su učinile svoje. Pomrli nam i pobjegli ljudi!
Puni smo velikih Srba, Hrvata i Bošnjaka. Puni smo otrova i stereotipa. Puni ludila, dokonosti, pervertije, čačkanja vraga…
Svega imamo, samo nam fali ljudi. A, bez ljudi sve je besmisleno.
Dragan Bursać je novinar i kolumnista BUKA portala. Možete ga naći na Twitteru @dijalekticar