Kada je policija u Nemačkoj prošle
nedelje uhapsila jednog Crnogorca za koga se ispostavilo da je krenuo u
Pariz odmah posle teororističkih napada, a u automobilu mu je pritom
pronađeno osam automatskih pušaka, pištolji i 200 grama eksploziva, on
se branio tipično balkanskim načinom humora: “Ljudi, samo sam hteo da
vidim Ajfelov toranj!”
E sad, nije u pitanju bila šala, već
doslovni citat njegove odbrane u nekoj bavarskoj policijskoj stanici gde
su mu na GPS navigaciji pronašli umemorisanu jednu parisku adresu.
Crnogorac, naravno, nije imao pojma otkud toliko oružje u gepeku, tvrdio
je da nije teororista, već turista.
Pre neki dan, opet,
beogradska štampa javila je kako je u Maroku uhapšen srpski državljanin
zajedno sa “50 potencijalnih terorista”.
Sa druge strane, tokom
drame u Parizu najpre se tvrdilo da među stradalima nema srpskih
državljana, zatim su novinari dobili informaciju da je ispred Stadiona
“Francuska” povređen jedan bračni par iz Kraljeva koji je tamo prodavao
navijačke rekvizite. Sutradan je broj ranjenih sa pasošem Srbije skočio
na četiri, pa onda na sedam, zatim na 14, da bi se na kraju ispostavilo
kako je tog petka trinaestog u Desetom i Jedanaestom arondismanu
povređeno čak 30 srpskih državljana.
Vanredne situacije postale redovne
To
je postalo kao neka sumorna tradicija – skoro uvek kad se desi neki
belaj u svetu, ispostavi se da se u ulozi žrtve, a ponekad i negativca,
baš tu, od tolikih nacija, zatekne neko ko je “naše gore list”.
Posle
ubistva Ane Lind, švedske ministarke spoljnih poslova, debatovalo se ko
bi mogao da stoji iza tog zločina, eksperti su bili ubeđeni kako to
nema nikakve veze sa Balkanom. Onda se ispostavilo da je ubica psihički
poremećeni momak iz Mladenovca, Mijailo Mijailović. Norveški desničar
Anders Bering Brejvik koji je ubio 77 ljudi 2011. godine bio je
fasciniran Miloradom Ulemekom Legijom, osuđenim za učešće u ubistvu
premijera Zorana Đinđića. U Brejvikovom video-spotu pod nazivom
„Besmrtnici“ Legija se pojavljuje u nekoliko sekvenci kao „borac za
slobodu“.
Međutim, kada nisu negativci ili žrtve u hedovima svetskih top vesti, pokaže se neretko kako su eks-Jugosloveni
najvedriji ili najblaziraniji deo nekih dramatičnih globalnih
“situacija”. Ponekad su i balkanska varijanta Brusa Vilisa jer se još od
početka devedesetih pokazalo da su vanredne situacije na balkanskim
prostorima postale – redovne. Pa smo na svakakvi rusvaj odavno oguglali
po onoj socijalističkoj paroli: “Ništa nas ne sme iznenaditi sem kiše”.
Sećam
se, u oktobru 2002, kada su čečenski teororisti upali na predstavu u
moskovsko pozorište “Dubrovka” i kao taoce držali 900 ljudi, kladili smo
se na kolegijumu kako nema šanse da tamo ima “nekog našeg”. Onda se
ispostavilo da je baš te večeri Miša Maksimović, građevinski limar iz
Velike Moštanice kod Beograda, koji je bio na privremenom radu u Rusiji,
poželeo da ode da gleda mjuzikl “Sever – jug”. I zatekao se u sali koju
su zaposeli teororisti.
Sto trideset ljudi, uključujući i Čečene,
tada je poginulo, a Miša se vratio kući. Posetio sam ga kao reporter u
kućerku kraj moštaničkog groblja i on mi je tada ispričao tipičnu
balkansku priču– otišao je u Rusiju da bi prehranio porodicu, nikada se
nije petljao u politiku, onda je usred predstave u “Dubrovki” na scenu
izašao maskirani Čečen i počeo da puca iz kalašnjikova u vazduh.
–
Meni je delovalo kao zafrkancija, kao deo predstave. Baš tad, po
scenariju, na scenu je trebao da se spusti avion, pa sam mislio da ovaj
puca zbog toga. Okrenem se, pogledam, i vidim da kroz vrata ulaze
maskirani ljudi. Jedan, baš iza mene, počeo je da puca u vis. Tad mi je
tek postalo smešno, jer su se mnogi još više uspaničili. Počeo sam
naglas da se smejem i razmišljam u sebi: e, al su ga uradili, svaka im
čast! – pričao mi je Miša.
Šira definicija
Kao
i svaki “jugović”, čovek vičan preživljavanju u svakakvim situacijama,
čak je tokom opsade pozorišta sa jednim Ukrajincem planirao da krene u
kontranapad na teoririste, ali je odustao kada ga je Ukrajinac pitao: “A
kako se repetira puška?”
– Znao sam, ipak, da ovo nije film, da
ne mogu biti Brus Vilis. Ali mi je pala na pamet ona njegova replika iz
“Umri muški” dok puzi kroz ventilacioni otvor: “Dođi u Los Anđeles, biće
ludo i zabavno”. Rekao sam sebi – dođi u Moskvu, biće ludo i zabavno –
pričao mi je Miša.
Tokom 60 sati opsade teatra ćaskao je i sa
jednim teororistom, kome, za svaki slučaj, nije rekao da je Srbin, već
da je Jugosloven, pošto je to daleko šira definicija. Zanimljivo,
terorista mu je rekao: “Uh, bio je kod mene u jedinici jedan Jugosloven,
što taj ume da puca…”
Balkanci se nekako uvek nađu na “licu
mesta”. Možda Marfijev zakon – da ako nešto može da krene naopako, poći
će naopako – i jeste balkanski “pravni akt”.
Kako je to opisao
Dejan Lutkić, vlasnik restorana “Veseljaci”, udaljenog jednu ulicu od
pariske koncertne dvorane „Bataklan“, koji je u trenucima kada su
“džihaisti” ubijali ljude bio prepun gostiju iz Srbije: “Ono što je
interesantno, moji sunarodnici koji su te večeri bili u restoranu, nisu
se mnogo uplašili. Da li su posle svega što su prošli devedesetih u
Jugoslaviji postali imuni, da li su toliko ojačali ili je nešto treće,
ne znam, ali malo ko bi se onako poneo”.
Preuzeto sa portala Al Jazeera Balkan