Predsednik Đeneralitata je želeo pa čak i najavljivao veću podršku birača za referendum o nezavisnosti, ali je njegova alijansa desnog centra CiU na izborima umesto pređašnja 62 mesta u autonomnom parlamentu osvojila 50. Cinik bi rekao da bi bar trenutno bilo prikladnije da se Mas (na španskom bi njegovo prezime značilo „više“) preziva Menos (šp. „manje“).
Otkad smo počeli da se dogovaramo za temu ove tribine i kada smo došli do pitanja da li je jedna epoha završena, ja o tome naravno neprekidno razmišljam.
Kao Ante Gotovina, i Ramuš Haradinaj je trijumfalno dočekan od strane svojih sunarodnika. Bili su tu i specijalni avioni, crveni tepisi, počasne garde, počasni plotuni, slavlje i suze radosnice na ulicama.
Dvadeset godina kasnije, eto, skinuta je Republici Srpskoj zabrana raspolaganja s milijun četvornih metara spornog zemljišta na Trebeviću, a gledaoci sa Zlatišta odlučili mobilizirati i samoga Isusa Hrista, pa ga postaviti na čuku povrh brda. Nije točno, vele, da će dvadesetšestmetarski križ na položaju odakle se ubijao grad biti upravo neviđena drskost, jer će divovski križ na Trebeviću biti viđen iz svakog kutka Sarajeva.
Građani Bosne i Hercegovine se šprdaju i zbijaju šale o političarima, ismijavaju njihov nemar, neukost i bahatu nezainteresiranost, međutim su to gorki vicevi u kojima je najtužnije to da su - istiniti....
I zato, umorna od svih drugih republika, nacija, država, odlučujem da se na popisu izjasnim kao Džidžikovljanka. Sve ostalo mi ništa ne znači, a ovaj prostor i ljudi koji su tu mi znače puno. Tu tačno znam ko sam i šta sam. Kada sam dugo daleko, nedostaje mi Džidžikovac i sve što taj prostor jeste i ljudi koji ga čine. I to je to, vrlo jednostavno.
Na kraju kraju umobolne sapunice sa vazdušnim saobraćajem u RS, vlada je zaključila sljedeće: Aerodrom u Trebinju, koji ne postoji, biće priključen banjalučkom aerodromu, koji lipsava, a oba zajedno su uvezana u kompaniju „Sky srpska“, koja se ukida!? Ma, bravo majstori!
Pošto nam zaboravljanje obično ide bolje od pamćenja, često ne znamo zašto nam se neki prizor urezao u sećanje, dok su mnogi drugi koji bi trebalo da su značajniji prosto nestali. Pitam se da li bi bogatija i manje predvidiva verzija naših života izbegavala hronologiju i pokušaje da uguramo čitav svoj život u jednu skladnu priču, ili bi bila sastavljena od fragmenata, trenutnih reminiscencija čiji je okidač ono što nam pokreće maštu, šta god to bilo.