Dolazi nova radna sezona, novi izazovi, pobjede i porazi. Ako ste riješili da svima pokažete ko ste i šta ste a pritom se bavite nekim kreativnim poslovima onda će vam trebati savjeti najboljih. Zato je tu Frederic Beigbeder. Beigbeder je radio u najvećim marketinškim agencijama, a onda je počeo da piše knjige. Prije nego što pronađete neku u vašoj knjižari pročitajte:
Podržavam bicikliste, kao što, recimo, podržavam i pušače duhana – o marihuani drugom prilikom – nakon što je nad njihovim građanskim i ljudskim pravima provedena represija. Danas, eto baš na dan izbora za Europski parlament, meni se čini da ću na sljedećim, lokalnim, izborima glasati za listu biciklista. Jedino što me zanima jest koliko su ti ljudi pouzdani.
A možda i nije do ponedjeljka, nego do nas. Ponedjeljak je naš izgovor za loš život, za sva ona razočarenja, poraze i gubitke koje smo utkali u sopstveno iskustvo. Radi se o tome da loš život počinje u ponedjeljak ujutro i traje sve do sljedećeg ponedjeljka, kada je red na novu turu lošeg života.
Kad surfaš onako bez veze naletiš na pizdarije. Jedna od žešćih je svakako ono što se trenutno u Bosni i Hercegovini dešava Predragu Luciću. Za neznalice : veliki pisac, pjesnik, novinar, borac protiv fašizma sa bilo kakvim likom, čak i onim ljudskim.Toliko godina diže glas protiv sile i nepravde da je nama koji smo mu bliski postao već na neki način dosadan.
Brzi je rekao: „A sutra će nas tirat da seremo protiv svojih uvjerenja! Nemoš virovat!“ Strela je rekao: „Stari debil misli da su u hadezeu samo jastrebovi!“ Brzi je rekao: „Ma to je neobrazovano do kosti, jebate! Klipson nema blage da se u hadeze može upisat svako ko ima tičji mozak!“ Strela je rekao: „Znaš šta, nema šanse da mu se ja pokenjam na spomenik pokojnom presjedniku! To bi me ubilo u pojam, čoviče!“ Brzi je rekao: „Al moraćeš kad smo tako izdresirani! Nemoš srat u more, ka glupi galeb!“ Strela je vrtijo sa glavom i rekao je: „Jeben prirodu i darvinovu evoluciju kad te osude da budeš komandos!“
Ima nečeg naročito razornog u napadu na maraton. To je epski događaj gde ljudi izgledaju skoro nadljudski. Pobednici trče satima tempom koji obični ljudi u dobroj kondiciji ne mogu da izdrže u sprintu. Ali on je istovremeno tako običan. Ne održava se na stadionu ili na atletskoj stazi. Trči se na istim onim ulicama kojima ljudi voze i hodaju. Napad na maraton je na neki način strašniji od napada na stadion: napadate nešto specijalno ali istovremeno nešto vrlo svakodnevno.
Sljedećih dvadeset godina možeš tako etničkoj budali polako i strpljivo objašnjavati da je fetva za Predraga Lucića zapravo svjedočenje u obranu Darija Kordića i hrvatskih nacionalšovena, čiji mračni i uski umovi iste stihove isto tumače kao zajebavanje s nacionalnim svetinjama, možeš mu sad - i možeš to razmjerno lako - objasniti da je hajka na Lucića na taj način sama po sebi ruganje žrtvama ahmićkog pokolja, da jednostavno, zaboga, zbroji dva i dva pa će mu se samo kazati, ali njihov odgovor uvijek će biti takav da će preostati reći samo: "Na kurcu te nosam!"
Zašto imamo naselja sa kućama jedna na drugoj, uskim ulicama, bez pločnika i trotoara? Zašto se se svaki put kada se uvodi plin, kablovska TV ili nešto slično ulica iznova u potpunosti izrovi i iskopa po sredini?
Mi lažemo. Lažemo cijelo vrijeme, stalno, sistemski. Lažemo iz užitka, lažemo iz samilosti, lažemo da se izvučemo iz obaveza i lažemo da pridobijemo nekog.