Kada sam imao možda šest godina otišao sam u prodavnicu cipela sa mojom majkom i mojim bratom. I na kraju kupovine cipela prodavac nam je rekao da možemo da dobijemo svako po jedan balon. Moj brat je želeo crveni balon, a ja sam želeo ružičasti. Moja majka je rekla da misli da bi bilo bolje da uzmem plavi balon. Ali ja sam rekao da definitivno hoću ružičasti. I ona me je podsetila da je moja omiljena boja plava. Činjenica da je sada moja omiljena boja plava, ali da sam i dalje gej je dokaz i majčinog uticaja i njegovog ograničenja.
Poput Snoudena, Mening je počinio zločin otkrivanja Amerikancima – i drugima – šta njihova država radi. To je ozbiljno narušavanje „bezbednosti“ u operativnom smislu reči, poznatom svakome ko je čitao deklasifikovana dokumenta. „Bezbednost“ obično znači bezbednost državnih zvaničnika od radoznalih očiju građana kojima oni, teoretski, podnose račun. Države se uvek pozivaju na bezbednost – u Snoudenovom slučaju, bezbednost od terorističkog napada.
Elem, Hrvati su se pokazali mnogo perfidniji nego što sam očekivao. Nisu postavili zasjedu u Brelima. Da me zbune. Ali spreman sam ja. Dolazim do dugogodišnjeg stanodavca Ante, za koga me mnogi ubjeđuji da mi je prijatelj, ali im ja ništa ne vjerujem....
Naši stihovi, mitovi i kompletna kulturna baština, najčešće zaluta u izmaglici slatkih laži. Mali narod se, kaže Šimić, u svojoj istoriji služi rečnikom nekog drugog naroda, koji doista i poseduje kulturu, da bi uverio sebe kako je jednak sa najboljima.
Građanin je iz zahoda izašao olakšanih crijeva i savjesti, umiren i ospokojen saznanjem da je njegovo sranje uredno zavedeno u arhivima Ministarstva financija i Porezne uprave. I kad njega jednom više ne bude, ostat će u kompjuteru u Zagrebu dovijeka zapisano da je dvadeset devetog srpnja u jedanaest sati i četrdeset osam minuta olakšao dušu u javnom zahodu u Biogradu. A mirna savjest, priznat ćete, vrijedi svake od pet kuna.
Moja unuka voli priču o Pepeljugi ali se ne želi udati za princa. Danas mi je rekla da će “oženiti” svoju sestričnu Maru. Dok moja unuka odraste u Hrvatskoj će se s više tolerancije gledati na ljubav među sestričnama pa će moja unučica biti sretna, ako se u međuvremenu ne odljubi. Ne volim priču o Pepeljugi jer mislim da i nije neka sreća udati se za princa.
Svako dete živi u jednom komunikacijskom polju u kome dobija različite poruke od „značajnih drugih” ljudi, na osnovu čega izgrađuje predstave o sebi, drugima i svetu. Tu ne postoji odnos uzroka i posledice, u smislu da roditelji svojim vaspitnim porukama uzrokuju da dete bude ovakvo ili onakvo, već oni vrše uticaj na dete. Ono ne reaguje na poruke kao takve, već na značenje, tačno ili pogrešno, koje im je pripisalo. Roditelji zato više puta ponavljaju važne poruke u težnji da ih dete usvoji.
Tata je rekao: „Pa dotad će mi proć praznik, papanice! Da si barenko obisila lancune, košulje ili nešto slično! Ali mudante! Pari mi se da mi odozgo pišaš po zastavi!“ Kragićka je rekla: „Okej, paš je onda oprat posli svečanosti!“ Onda je tata zamavao sa prstom i dreknijo je: „Slušaj me dobro, Kragićka! Nisu naši ljudi ginili u Oluji zato da bi in ti višala mudante iznad zastave!“ Kragićka je rekla: „Odjebi u skokovima! I samo da znaš, nisan ja stavila mudante iznad tvoje zastave, nego si ti stavija zastavu ispod mojih mudanti!“
Na brodu, nakon ukrcaja, Frančeska i Đuzepu dočekalo je iznenađenje: posadi je italijanski bio strani jezik, jer su je mahom činili istočnjaci. Melodične fraze izgovarali su tvrdo, pojačavajući tvrdoću pretjeranom revnošću. Đuzepe i Frančeska doživjeli su to kao izdaju i prevaru: zašto pored toliko potomaka Marka Pola na biroima za nezaposlene na domaćem brodu rade stranci, čulo se gunđanje potomaka Benita Musolinija.