Lepo sam ja i blagovremeno govorio: preambula će pojesti Ustav, a odsutno Kosovo će uništiti Srbiju. Sa tim, cenjeni publikume, Vatikan, Kominterna, Brisel i Vašington nemaju nikakve veze. Druge stvari su u pitanju. Pa ću – koliko mi skromne moći dopuštaju – pokušati to da objasnim. U jednoj od nedavnih kolumni citirao sam kinesku izreku koja kaže da ispravna sredstva u rukama pogrešnih ljudi daju loše rezultate.
Evropska kriza je direktna posledica kraha iz 2008. Kad je Lehman Brothers bankrotirao, čitav finansijski sistem počeo je da se urušava, i morao je biti stavljen na veštačke aparate za održavanje života. To je urađeno tako što su bankarski i drugi krizni krediti zamenjeni državnim kreditima. Na jednom upečatljivom sastanku evropskih ministara finansija u novembru 2008, učesnici su se složili da se ne sme dozvoliti propast finansijskih institucija značajnih za funkcionisanje finansijskog sistema, a njihov primer sledile su i Sjedinjene Američke Države.
Postoji nešto zavodljivo u gnušanju. Odabereš predmet svog gnušanja, po mogućnosti nekog ili nešto što je neodbranjivo, i onda se istreseš do kraja. Ponavljanje je naročito poželjno. Stereotip se održava stereotipnim ponašanjem. Ponekad se i umoriš od inače dragog gnušanja, ali onako preko jezika izmrmljaš redovitu porciju u svakoj prilici, čisto da potvrdiš da se stereotipi uglavnom ne razbijaju.
Rat je uništio industriju, nestalo je socijalizma, pa je drveće prolistalo, a garež više ne prekriva travu. Bosna je nakon rata postala zemlja jednobojnih cjelina, u kojoj više ništa, osim ćilima, nije šareno. Tako su se i ovdje prorijedili moji rođaci – nešto je poumiralo, nešto je izbjeglo u Kanadu – a, paradoksalno, više je šarenila, više kolorita, bilo u zeničkoj i kakanjskoj predratnoj sivoj, nego u poslijeratnoj, probeharanoj, zelenoj.
Uspeo sam nekako da bacim pogled na tu knjigu onog krvoloka Milana Lukića; poslao mi jedan dobri čovek elektronsku verziju. Valjda i zbog toga deluje nestvarno. Volim da knjigu držim i premećem po rukama, pravu knjigu, to jest. Da savijam ćoškove, da podvlačim i već to što neke ljude užasava. Međutim, osećanje nestvarnosti u ovom slučaju potiče ne od PDF formata, nego od nečeg mnogo većeg. Od Zla.
U zemlji, koja je daleko je od svega toga, mnogima je preživjeti idućih deset dana nemoguća misija, a kamoli sljedeće desetljeće, jer 20 godina stojimo na mjestu. Bez objašnjenja.
Počela je okrugla, svečana i dostojanstvena dvadeseta hrvatska jesen. Obilježavamo i obilježavat ćemo dvadesete godišnjice bitke za Šibenik, bitke za Dubrovnik, bitke za Osijek i ostalih naših slavnih bitaka, uključujući i majku svih bitaka, bitku za Vukovar.
Juna 2001. godine, nasred Trga republike mog prijatelja Igora napala je grupa golobradih huligana i pristalica Obraza i Svetosavske omladine (što mu, kad malo bolje razmislim, dođe na isto). Oborili su ga na zemlju i zasuli kišom udaraca. Tukli su ga čime su stigli, motkama, štanglama, lancima, neprestano ga pri tom, onako - svetosavski šutirajući u glavu, lice, stomak, leđa, gde god