Mama je rekla: „Evo naprimjer primjera, ja san najviše u životu želila imat sina zato šta san slučajno ostala u drugom stanju!“ Ja sam rekao: „To te nisam najbolje ubra!“ Mama je mene opet pomilkila i rekla je: „Bolje da nisi, mišu…“ Ja sam rekao: „Znan, mamac, al ti si do prije neki dan nonstop gledala Larin izbor!“ Mama je rekla: „Je, sinak, al posli miljon epizoda san već skužila glavnu poruku!“ Ja sam pitao: „Koju poruku?“ Mama je rekla: „Da Lara nema izbora!“
Formula po kojoj žena zbog samog svojeg prolaska kroz žrtvovanje (s tim da je ‘žrtvovanje” širok pojam, koji prema suvremenim teorijama obuhvaća čak i – shopping) stiče zelenu kartu za ulazak u orbitu kulturnih ikona duboko je retrogradna, religiozna i patrijarhalna. I zaista, tek površan pogled na mnoge ženske javne ličnosti (pop-pjevačica, fotomodela, umjetnica) pokazuje da ispod zvjezdanog sjaja – u svom kamufliranom, ispervertiranom ili stvarnom obliku – čuči žena “mučenica”.
Danas sve to ponavljamo. Svet ima razloga da bude zadovoljan. A Evropa još više: životni standard bez presedana, do sada neviđena bezbednost, sloboda na kojoj joj svi zavide. Pa ipak, isti demoni će dovesti do istih tragedija. Mlađe generacije ne mogu da poveruju, za njih se, kroz program Erasmus, Evropa podrazumeva.
Pročitajte pažljivo sljedeća dva teksta. Neće vam oduzeti mnogo vremena, a moglo bi biti zabavno. Vaš je, naime, zadatak da otkrijete skrivene razlike i pokušate pogoditi tko je autor kojega teksta.
Radujem se svakom odlasku u Beograd jer je to jedini strani grad na svijetu u kome njegovi stanovnici govore mojim jezikom. Ja u Klubu književnika mogu naručiti pohovane tikvice i biti sigurna da mi konobar neće donijeti kuhani, ovčji bubreg.
Građansko društvo ne ogleda se, kao što se često misli, u pristojnom ponašanju za stolom i sličnim ritualima malograđanskog licemjerja. Ono je zajednica autonomnih individua koje njeguju kulturu sumnje i uvijek su spremni na neposluh ako se vlast usudi nasrnuti na njihovu slobodu. Država je demokratska kada živi u trajnom strahu od građanskog društva, ali i kada beskompromisno štiti njegovu raznolikost i pravo svakog pojedinca na izbor.
A svoja čudesa ne daju i neki ljudi u Banja Luci. Dok ufoteljena vlast tvrdi kako park nikada nije bio park, napokon nepodijeljeni i neoznačeni, napokon sjedinjeni ljudi, prkosni, pa makar i zakačili nebo, traže da u moru asfalta ostane dio grada u hladu. No, njihovo čudo, upalo je u ruke malo drugačijih čarobnjaka, povezanih nevidljivim nitima, koje ne pucaju, nego stežu i crtaju pravila što je život i kakav mora biti.
Pustiš pevca na prag, popeće ti se na glavu, kaže narod. Odakle ovim našim političkim umetnicima Mile Dodik? Zašto su ga pustili na prag? Zašto ga vodaju okolo, skidaju gaće i ljube se, pokazuju ga na stranačkim i predizbornim skupovima, drže ga pored sebe na tribini, posećuju ga svako malo? Nije čudo da se obezobrazio, arogantan i nepristojan kakav je već.