Konobari koji rade u restoranu i bifeima Parlamenta BiH prije nekoliko dana dobili su nove uniforme, na kojima dominira plavo-žuti grb BiH sa bijelim zvjezdicama! Ova vijest odjeknula je kao petardica u gastro-heraldičko-nacionalističkim krugovima Republike Srpske.
Čovjeku bude žao kad vidi promrzlu pticu skutrenu u zavjetrini; stisnula zima, kovitla snijeg, pada noć, a ona ko samac usred svemira, naoružana samo perjem i strpljenjem čeka neko maglovito bolje sutra.
Iskreno, ne znam da li bilo gde u čitavom univerzumu postoji barem jedna realnost u kojoj bi ovakva verzija naše zajedničke sadašnjosti uopšte bila moguća. Pitam se, pitam, ali - ne nalazim odgovora. Nekako mi se i dalje prihvatljivijom čini pretpostavka da Srbi i Hrvati u svim nebrojenim paralelnim stvarnostima širom bespreglednog kosmosa mrze jedni druge istovetnim žarom kao i u ovoj našoj.
Da li će početni uspesi slovenačke pobune naroda prerasti u temeljnije društvene promene? Može li se u potpunosti ukloniti štetna politička elita? Izgledi nisu vedri. No ako ništa drugo, ideje, razmišljanja, strategije i inicijative cvetaju na sve strane, moždani točkići se obrću i zuje po celoj državi. I za takvih nekoliko nedelja je vredelo dočekati starost.
Onda je tata rekao: „Žena mi je skroz ispalila u glavu, jebate! Uvalila se u film iz daleke prošlosti da utekne od sadašnjosti! Ne znan bil je žalija il bi je prokinija!“ Kragić je rekao: „Moja isto! Sad mi se već ginga po kući sa dimijama!“ Tata je rekao: „I plus svega mi je naglasila da u tom filmu za mene nema uloge!“ Kragić je rekao: „Kod mene isto! Moli se Alahu i prolazi kraj mene ka kraj turskog groblja!
Naš domaći, autohtoni, takoreći, narodni rasni homo cylindriacus, dakle, koji stoji po pravilu uvijek na čelu jedne takozvane "kulturne (cilindraške) ustanove", razmišlja u sjaju svoga građanskog dostojanstva o sebi ovako: u ime sedam hiljada doktora naše cilindraške znanosti, ja stojim na čelu te iste naše znanosti kao njen najučeniji predstavnik, svakoga. poštovanja najdostojniji!
(Miroslav Krleža, Na rubu pameti)
Kada je reč o dopingu u sportu, bitan je samo odnos podsticaja: podsticaja za ljude koji koriste zabranjena sredstva i podsticaja za ljude koji ih u tome mogu sprečiti. U nekim sportovima, iskušenja za sportiste su relativno mala. Možda fudbaleri Premijer lige petljaju sa rekreativnim drogama više nego što bi trebalo, ali upotreba nedozvoljenih ergogenih sredstava verovatno nije uobičajena, jer su za prvorazredni fudbal neophodne najrazličitije veštine.
Pokušaću da sagledam problem intelektualaca u Španskom građanskom ratu u kontekstu istorije Evrope, istorije sveta, u periodu pre Drugog svetskog rata. Počeću od holivudskog filma koji je postao večna ikona jednog tipa obrazovane kulture, barem među starijom generacijom – Kazablanka.
Godinama već traje borba za život mnogih mladih ljudi. Kad god vidim tako neki apel sjetim se situacija kad me boli glava ili sam prehlađena pa mi nije ni do čega. I sledim se kad pokušam zamisliti kako je kad si ozbiljno bolestan i kad se trebaš boriti za život. I onda u toj borbi koja je sama po sebi teška zavisiš od novca. Od previše novca. I zavisiš od dobre volje tvojih prijatelja i porodice koji se organizuju da ti pomognu skupiti novac da dobiješ šansu. A koliko ih ne dobije šansu, pitam se…