Često su me, i to bliski prijatelji koje cenim, ubeđivali da ne možeš vaspitanjem na siledžije, da ne možeš mirno na agresivnost.
Došlo i naših pet minuta.
Gospodo, znate zašto su Studenti (veliko početno) daleko dogurali u protestima, mimo svih očekivanja?
Zato što na agresivnost ne odgovaraju agresijom. Zato što na primitivizam ne odgovaraju primitivizmom. A to je ono što se priželjkuje. Reakcija na akciju. Tu matricu živimo decenijama na trusnom Balkanu.
Ovo je njihovo vreme. Mozak, obrazovanje, vaspitanje. Podsetite se mog teksta »Magbetovski crvena« od pre par dana. Ko ostaje nakon revolucije, a ko nakon nasilno osvojene vlasti. Ne znam precizniju semantičku klasifikaciju taksativno pobrojanih u drugom slučaju.
Studenti koji su juče krenuli pešice u Novi Sad morali su prespavati napolju, jer je hala koja je bila u planu zaključana. Mogli su razvaliti vrata, ali nisu.
Ova mladost ne igra na snagu, već na mozak. Konačno prava matrica. Za sada su besprekorni. Da li će uspeti? Polako, korak po korak. Istoriju nisu menjali oni što se iz malodušnog straha od neuspeha ne pokreću. Otuda ovoliki rasplakani građani u gradovima kroz koje prolaze. Oni koji ne žive ovde, koji su zemlju napustili u potrazi za humanijim društvom, često ovih dana posegnu za terminom: euforija. Ne, nije to euforija.
Ovo se zove katarza.
Shvatili ljudi, nakon par decenija ubrizgavanja zla direktno u venu, a sve zbog oportunih interesa onih brutalno gladnih novca, da je potpuno legitimno: ne mrzeti. Plaču ljudi zbog decenija mraka, huškanja, ostrašćenosti i neznanja u kojima su im prošle najbolje godine. I sad idu oni s pitanjem – A šta ćete sada? Samo ih treba vratiti na početak: 15 ubijenih, niko nije odgovarao. Za ubistvo se postavlja samo jedno pitanje: Ko je odgovoran? Sistem bez odgovornosti je relikt prošlosti. Lobotomija i jeste uvod u pokoravanje.
Plaču ljudi masovno i ne trude se da sakriju. Otvorili Studenti ventile u nama, pluća prodisala. Na red je stigla generacija koja je na mesto stavila i poziciju, i opoziciju, i oportune grebatore, i lažne aktiviste, a bogme i crkvu (malo početno) koja u sekularnoj državi koketira s politikom i u obraćanju pokazuje sve osim duhovnosti. Pristigla mladost koja je, pored svih grešaka koje smo napravili i svih šansi koje smo propustili, ipak naša. Mi smo je rodili i vaspitali. Uteha za propuštenu prošlost, napaćenu sadašnjost i konačno budućnost.