Intervju

Moramo motivisati građane da se uključe u politku

Možete imati ekonomski rast bez demokratije, štaviše demokratija može biti i prepreka tom rastu. Tu se okončava liberalni san

29. april 2022

Na pitanje ko je angažovani kulturni radnik, jedan od nesporno tačnih odgovora bio bi - Branislav Dimitrijević. Ovaj beogradski istoričar i teoretičar umjetnosti istražuje jugoslovenski prostor i kulturne prakse, a dio je pokreta Ne davimo Beograd. Politički se angažuje, jer ne smatra da taj prostor pripada samo profesionalnim političarima.

Od Jugoslavije su, kaže Dimitrijević, mnogi imali kratkoročnu korist, nakon što je fizički i društveno rasparčana.

„Na ruševinama Jugoslavije nastalo je čak sedam država, izvršena je klijentelistička transformacija vlasništva nad preduzećima za šta je zapravo postojao prećutni većinski konsenzus, građani su po njenom raspadu dobili mogućnost da vrlo povoljno privatizuju stanove koji su bili u društvenoj svojini, mnogi su dakle imali kratkoročnu korist od raspada socijalističke Jugoslavije, dok su ideja društvenosti, pojmovi zajedničkog i solidarnog, bili ono što je u tom postupku žrtvovano jer se konstatovalo da od tih ideja nema lične koristi“.

U razgvororu sa Normalizuj.me, Dimitrijević napominje kako se sve više istraživača bavi Jugoslavijom, što je odgovor na istorijski revizionizam u zvaničnim obrazovnim procesima tih nacionalnih država.

„Razlog zašto se danas mnogi istraživači bave Jugoslavijom jeste pre svega odgovor na nasilno brisanje jugoslovenskog iskustva ne samo iz istorije, već i iz društvene imaginacije koja smeta nacionalnim državama da prikriju vlastite nemoći, vlastitu periferijsku poziciju, beskorisnost vlastitih ideoloških fetiša.

E sad, ovde ima jedna začkoljica. Svedoci smo da se u nekim od tih nacionalnih država po potrebi ponekad i afirmativno priziva jugoslovensko iskustvo - koliko puta su u svojoj politici to na primer koristili i Đukanović i Vučić - da se nešto iz jugoslovenske istorije koristi kao svetao primer koji treba eksploatisati u političkoj agenda. Tako se obavlja vrlo složena manipulacija. Pogledajte recimo proslavu godišnjice Pokreta nesvrstanih u Beogradu prošle godine i način na koji je režim koristio taj događaj za sopstvenu propagandu. Dakle, prvo je obavljena ekstremna negacija i denigracija Jugoslavije i socijalizma, da bi se sada na osnovu partikularnih interesa vladajuće elite nešto po njenoj volji iz te istorije izvuklo i iskoristilo”.

Što je bila Jugoslavija u odnosu na današnju neoliberalnu koncepciju izobilja koja nas, po svemu sudeći, nije dovela do obećanog blagostanja?

Pojam društva izobilja je korišćen kao jedan od centralnih propagandnih pojmova u vreme Hladnog rata. Liberalne ekonomske teorije su stvorile jednostavnu formulu po kojoj ekonomski rast znači blagostanje, a blagostanje automatski donosi demokratiju. Sa tom ideološkom formulom su se zapadne kapitalističke države pokazale superiornima u odnosu na sovjetski model socijalizma. Međutim, kako su još šezdesetih neki teoretičari ukazivali, ekonomski rast nije uslov društva blagostanja već funkcija nejednakosti. Radi se o potrebi neegalitarnog društvenog poretka da se održi tako što produkuje ili reprodukuje ekonomski rast i tako determiniše društvenu strukturu.

Upravo tako funkcioniše, na primer, Srbija danas. Režim postiže određen ekonomski rast, brojke o tome govore i veliki broj građana u to veruje. I zbilja izvestan broj građana živi daleko bolje nego što je ikada živeo, a drugi koji podržavaju ovaj sistem žive u imaginaciji da će i oni možda sesti za taj trpezarijski sto i misle da je dobro da budu bar blizu tog stola. I sve ovo ni na koji način nije proizvelo neke demokratske procese, naprotiv oni su uglavnom abolirani. Dakle, jednostavno je, možete imati ekonomski rast bez demokratije, štaviše demokratija može biti i prepreka tom rastu. Tu se okončava liberalni san.

U Vašoj knjizi Potrošeni socijalizam. Kultura, konzumerizam i društvena imaginacija u Jugoslaviji usredsređeni ste na period od 1950 do 1974. godine. Zašto vam je značajan upravo taj period?

To je period stabilnosti, period društvenog i ekonomskog razvoja, razvoja institucija, kulturnog i obrazovnog sistema - sve u svemu verovatno najnaprednije razdoblje u istoriji južno-slovenskih naroda, kada je jedna ratom devastirana zemlja prošla kroz proces modernizacije, a društvo kroz proces emancipacije. Ovaj period započinje napuštanjem planske ekonomije sovjetskog tipa, i uopšte napuštanjem sovjetskog centralističkog modela, koncipiranjem i uvođenjem modela radničkog samoupravljanja, promenama u spoljno-političkom kursu, a takođe i u kulturnoj politici, čime se posebno bavim. Završetak ovog perioda obeležen je Ustavom iz 1974. posle kog fragmentira i slabi jugoslovenska federacija, jačaju antisocijalističke i nacionalističke pozicije, a međunarodnom naftnom krizom uslovljava se početak ekonomske krize i u Jugoslaviji - dakle to je vreme koje je početak kraja jugoslovenske federacije i koja ulazi tada u svoju poslednju, dekadentnu fazu.

Foto: Zoran Drekalović

Razlog za bavljenje ovim periodom je i lično - jer je to period o kom nemam lično sećanje, ne mogu da mešam svoje lične utiske i istorijske činjenice, što je za mene već slučaj od sredine sedamdesetih.

O jugoslovenskom društvu toga doba može se govoriti kao o konzumerskom socijalizmu. Šta to znači?

Pa pre svega se o tome može govoriti pri kraju navedenog razdoblja. Tek su sedamdesete primer “konzumerskog socijalizma”, ali je mene pre svega zanimalo kako je do toga došlo, dakle pre svega kako je promenjena društvena imaginacija koja je onda dovela do samo-po-sebi-razumljivosti napuštanja socijalističkih ideja.

Na izraz “consumer socialism” sam prvi put naišao u knjizi The Yugoslavs urednika Washington Posta Duška Dodera, objavljenoj još 1978. On opisuje razne pojave na koje je u svojim putovanjima po Jugoslaviji naišao, i koje odudaraju od praksi koji se mogu smatrati socijalističkim - piše o nicanju privatnih vikendica, o tržištu robe široke potrošnje različitih zapadnih brendova, uopšte opisuje situaciju u društvu koje je nominalno i ideološki i dalje socijalističko i egalitarno, ali je na nivou pojavnosti sve više uronjeno u individualna snoviđenja o ličnom blagostanju i pokazivanje nemara prema javnom dobru.

Mislim da bi svaka nova revolucija nužno podrazumevala još veće nasilje nego i jedna do sada, a i pitanje je iz kojih pozicija bi ta revolucija bila izvedena. Možda će biti moguća neka virtuelna revolucija, neka digitalna kripto-revolucija, ali moja sposobnost imaginacije ne dopire toliko

Gotovo iste godine, podsetiću, i Edvard Kardelj, dakle možda i glavni ideolog jugoslovenskog tipa socijalizma, uvodi u svoj politički diskurs pojam “lične sreće”, kada u “Pravcima razvoja političkog sistema” kaže da svoju sreću čovek može samo stvoriti sam, i da lična sreća treba zapravo da bude glavni cilj političkog sistema. Ovo je ujedno i centralno obećanje svakog liberalno-kapitalističkog poretka, dok ga Kardelj s druge strane uparuje sa ideološkom vizijom “odumiranja države” koja je trebalo da označi novu fazu društvenog i ekonomskog razvoja jugoslovenskog socijalizma - dakle proces “podruštvljavanja” u kom će državni mehanizmi kontrole postepeno nestajati. Kardeljevo “odumiranje države” konsekvenca je Engelsove teze iz Anti-Diringa.

Tu se misli na uspostavljanje asocijacije slobodnih proizvođača za koju država ne samo da više neće biti potrebna već će predstavljati i prepreku. I eto, ovo se u Jugoslaviji najavljuje u isto vreme kada se na potpuno suprotnom ideološkom obzorju nagoveštava politika kojom se nastoji umanjiti i postepeno ukinuti državna kontrola nad privredom i započeti proces deregulacije karakterističan za neo-liberalni poredak.

Jesu li privredne reforme iz 60-ih bile autogol jugoslovenskom socijalizmu? Je li tada pripremljen teren za liberalnu koncepciju društva, ili bi ona svakako nastupila?

Privredne reforme su bile rezultat uspešnosti sistema, i rezultat delovanja “liberalne” struje unutar komunističke partije. Zanimljiv je to bio trenutak. S jedne strane ideologizovani govor zapravo jača i najavljuje se praktično nova faza u razvoju socijalizma (i na to maestralno ukazuje Dejan Jović u knjizi Jugoslavija: država koja je odumrla) a sa druge se država opredeljuje za uvođenje sve više instrumenata tržišne ekonomije, povezujemo se sa globalnim tržištem i od njega postajemo zavisni. Zanimljiva je to istorijska prekretnica. U to isto vreme levica u mnogim zemljama na kapitalističkom zapadu s pažnjom proučava jugoslovenski samoupravni model, pa čak i pokušavaju da implementiraju neka iskustva - o čemu mi je lično pričao čuveni laburistički back-bencher Tony Benn, tada ministar tehnologije u Wilsonovoj vladi u Britaniji. Međutim to je bio alarm za interese kapitala i sada znamo da je to bio period kada se na Univerzitetu u Čikagu i drugde formira neo-liberalni katihizis. Spekulisati šta bi se sa Jugoslavijom dogodilo da nisu sprovedene privredne reforme nije u domenu istorije i ja nastojim da to ne radim.

Vjerujete li da je kapitalizam moguće prevazići? Gdje je nada za stvaralačkog čovjeka i humanizam?

U vašem pitanju je lociran jedan veliki problem s kojim teško izlazimo na kraj. Mi smo, evo moja generacija svakako, mi smo naučeni, i period modernizma nas je tome učio, da postoji nekakva progresivna istorija, da čovečanstvo uvek na neki način napreduje, da je svako novo vreme unapređenije od prethodnog, i da uvek koračamo ka novom a novo je uvek bolje od starog. Ali šta ako nas iza ugla ne čeka ništa drugo do nekakva “loša beskonačnost” u kojoj je novo uvek staro i u kom se staro stalno obnavlja zahvaljujući zaboravu istorije? Šta ako ono što dolazi posle kapitalizma nije neka reinvencija socijalizma već upravo novo varvarstvo?

Mi danas vidimo niz procesa koji pre svedoče o nekoj re-feudalizaciji sveta. Koncentracija bogatstva u rukama malog broja ljudi je veća nego ikada, a politička elita je tu pre svega u izvršnoj funkciji u odnosu na interese onih koji poseduju kapital i sredstva za proizvodnju. Ljudi se prilagođavaju takvim uslovima, i mnogo je više onih koji se spremaju za apokalipsu od onih koji se nadaju revoluciji.

U ovom istorijskom trenutku kapitalizam izgleda nije moguće prevazići jer nije jasno formulisana alternativa koja bi imala neki univerzalni karakter. Otuda se kao jedina natruha univerzalizma pojavljuje zajednička biosfera. Vi teško da možete danas naći neki drugi zajednički interes ljudi osim interesa da mogu da dišu, da piju čistu vodu i da jedu hranu koja nije zagađena. Nažalost to je društveno redukovana pozicija, odnosno toliko smo saterani u ćošak lernejskom hidrom kapitalizma da se okrećemo prirodi kao nečem što je jače od svake društvene organizacije. Uostalom zar nije glavna strategija kapitalizma bila u tome da nam se kapitalizam predstavi kao “prirodni” poredak, a privatna svojina kao svojstvo ljudske prirode. Srećom ima nešto snažnije od ljudske prirode koja nas svakim danom sve više obeshrabruje. Naravno u ljudskoj je prirodi i da se nadamo, što je sadržano i u vašem pitanju. A kako je Boris Buden odavno zaključio, nije naš problem u tome što živimo u društvu bez nade, već u nadi bez društva.

Često ističete kako se ideološka i partijska cenzura pogrešno prenaglašava u Jugoslaviji. Što je, na primjer, sa ukidanjem finansiranja, a posredno i gašenjem časopisa Praxis 1974?

S pravom mi skrećete pažnju da sam minimizovao ulogu cenzure u Jugoslaviji. To je jednostavno bila reakcija na istoriografiju, posebnu kulturnu istoriografiju, koja je sve objašnjavala nekom stravičnom cenzurom nad kulturnim i umetničkim stvaralaštvom u Jugoslaviji. Vi se u jednom trenutku niste mogli pomeriti od interpretacija da je, na primer, novi jugoslovenski film bio kulturna praksa definisana cenzorskim makazama, a previđalo se da su i ti filmovi rezultat socijalističke kulturne politike i produkcionih okolnosti i sredstava koje je ta politika omogućila. Takođe se previđa da je u to vreme cenzura harala svuda, ne samo u sovjetskom bloku gde je svakako bila ekstremna, već i na zapadu, što su iskusili neki naši cenzurisani reditelji poput Makavejeva i Žilnika. Makavejevljev Slatki film ni dan danas nije dobio sertifikat za prikazivanje u Velikoj Britaniji.

Brano Mandić, Sprovod, kolaž

S druge strane mehanizmi cenzure su u Jugoslaviji bili dosta složeni. Nisam se pojedinačno bavio slučajem Praxisa, ali jesam na primer slučajem novosadskog studentskog časopisa Index i zatvorskim kaznama koje su posle toga dobila dva umetnika, Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović. Tu se može videti kako su takvi procesi išli i odakle su hajke vođene. U novosadskom slučaju to je čudna sprega staljinističkog i liberalnog krila u KP za koje je važilo da su bili u antagonizmu. Neke cenzorske odluke bukvalno je naručila sovjetska ambasada (WR: Misterije organizma). A najveću ulogu je možda igrala auto-cenzura, strah za ugrožavanje vlastitog društvenog položaja. I tako dalje i dalje. Ovo, kao i neka vaša druga pitanja bi zahtevalo poseban razgovor i teško je odgovoriti u kratkoj formi.

Gdje griješi ljevica u postjugoslovenskim državama?

Levica kao i uvek greši u sektaštvu, u fetišizmu malih razlika. Nadmoćni neprijatelj se ne može savladati tako što su nam važnija identitetska pitanja od klasnih pitanja. Ali ne bih ja nešto mnogo zamerao levici u ovim našim državama - pa organizovane levice ovde praktično nije ni bilo do pre desetak godina. Ona je sistematično, iz svih domaćih i međunarodnih plotuna, suzbijana u korenu. Sad je konačno nikla, treba je negovati, u njoj sudelovati, razvijati solidarnost, prevazilaziti identitetske krletke…

Je li revolucija nužno nasilna, ili ju je moguće doseći stvaralački?

Nema sumnje da se revolucija više ne može izvesti tako što će mala grupa posvećenih revolucionara zauzeti neku zgradu parlamenta, televizijsku stanicu, zimski ili letnji dvorac, pa čak ni neki pogon sa mega-kompjuterima. Ali revolucija i dalje podrazumeva nasilni čin jer nekom se moraju nasilno oduzeti poluge moći. Mislim da bi svaka nova revolucija nužno podrazumevala još veće nasilje nego i jedna do sada, a i pitanje je iz kojih pozicija bi ta revolucija bila izvedena. Možda će biti moguća neka virtuelna revolucija, neka digitalna kripto-revolucija, ali moja sposobnost imaginacije ne dopire toliko daleko da bih to mogao da mislim. Dakle odgovor je: ne znam. Ono što ste natuknuli pitanjem je mogućnost nekakve kapilarne revolucije bez oružja koja će podrazumevati dugotrajni proces osvešćenja i emancipacije ljudi. To jeste dobar pravac razmišljanja, ali je pitanje koliko je to onda revolucija, a koliko evolucija.

Uključeni ste u pokret Moramo. Što to morate?

Moramo da uvodimo drugačije politike, a pre svega da menjamo odnos građana prema politici, da motivišemo građane da u tom procesu uzmu učešće. Ja sam uključen u pokret Ne davimo Beograd, koji je deo pomenute koalicije, upravo kako bih uzeo učešće u političkim procesima, a ne stajao sa strane i iz pozicije distanciranog intepretatora bio uvek u pravu. Jer ko ne učestvuje misli da je uvek u pravu. Ja nisam političar, ali se bavim politikom zato što ne verujem da bavljenje politikom treba prepustiti profesionalnim političarima. Društvene promene se mogu postići samo učešćem građana u politici i to je ono što zagovara naš pokret. Jer što reče Tony Judt: “Ako aktivni i zabrinuti građani oduzimaju sebi pravo da se bave politikom, oni zapravo prepuštaju društvo njegovim najmediokritetskijim i najpodmitljivijim državnim službenicima”.