Биљана Србљановић: Сарајевска

Други разлог је прављење димне завесе – обично кад се покољемо око нечег тако бесмисленог као што је недопустива идеја да Сарајевска више не буде Сарајевска, промичу нам друге, много битније ствари

Biljana Srbljanović / 02. август 2020

Лоле Рибара је Лоле Рибара, 29. новембра и 27. марта исто тако (мада потоња можда чак и није прекштена, не знам, не би утицало). Делом због тога што цели живот у своју бабу растем, која је до смрти говорила “Гробљанска” за Рузвелтову и рачунала у старим динарима из шездесетих, пре било какве званичне инфлације. То ме је увек нервирало, али то код ње није била поза, нисам од оних што ће да се хвалишу празним причама о пет генерација рођених Београђана, моја баба, кројачица у Беку (који и сад зовем “Беко”, а не “Ка Дистрикт”), рођена је у селу Љубава, од мајке одбегле загребачке госпођице из богате породице и оца српског војника у Првом светском рату. Због тог брака се моје прабабе њена породица одрекла, јер је пошла за Србина, који је, да целу причу баш онако српски трагично зачини – врло брзо умро. Моју прабабу, младу удовицу, њени нису хтели назад, него је покупила своје двоје мале деце и дошла за Београд, где се мучила да преживи, али се српског мртвог мужа одрекла није, мада би за заузврат добила своју хрватску породицу назад. Јер је била жена која држи до човека, а не до нације, иако се није се покрстила, није се ни имена одрекла, ништа у свом идентитету, сложеном, баш као што је и Југославија била сложена, није хтела да промени, да преправи своју личну историју у име неке подобне, што доноси корист, много се напатила. Тако је моја баба, радничка класа до смрти, цео живот провела је у Београду, и улице звала онако како их је и њена мама називала.

Да скратим: како ко најаше на власт, тако најаше и на табле са улицама и то из више разлога. Један је чисто популистички, раја се ложи на тај уличарски национализам којим више не можемо да имамо адресе које подсећају да смо некад били другачији. Други разлог је прављење димне завесе – обично кад се покољемо око нечег тако бесмисленог као што је недопустива идеја да Сарајевска више не буде Сарајевска, промичу нам друге, много битније ствари. А не постоји начин којим се може оправдати суманута идеја мењања имена улица и ту не мислим само на овај случај.

И доласком “мојих” на власт, после 2000. почело је оно преименовање историје које сам споменула на почетку. И ту је увек било неког “научног” оправдања – Књегиње Зорке се прво звала тако, док је комунисти нису назвали Ивана Милутиновића, говорили су тада чланови комисија за преименовање улица, многи медју њима вредни и паметни људи. Али, баш на примеру дотичне Зорке, ћерке кнеза, жене кнеза и мајке будућег краља, види се сва накарадност тог принципа: та жена Београд није задужила ничим и није заслужила улицу.

Можда јесте Бар, јер је тамо изградила себи велелепну вилу. Можда јесте Париз, где је на свом меденом месецу потрошила читаво богатство. За историју је остала значајна само по томе што је имала незадрживу амбицију да, по цену здравља, мртворођених беба и умирања мале деце, па на крају и своје сопствене смрти на порођају, по сваку цену роди краља. То је себи зацртала и то је и урадила, осим што је живела угодан живот са гувернантама, школама са руском аристократијом и ћутала на насиље и положај жене и у своме браку.

С друге стране, Иван Милутиновић, радник, сиромах, првоборац, предратни комуниста из убеђења, оснивач Црвене помоћи за прогоњене и отпуштане раднике у истој оној краљевини у коју се Зорка уградила, осам и по година крв пишао у затвору због тих својих убеђења којих се није одрицао, предводник две Офанзиве, у првим редовима најтежих борби на Сутјесци и Зеленгори, ратовао против усташа свуда на територији НДХ. Онда је учествовао у ослобођењу Београда, па кад је тај посао завршио, тек онда погинуо и то тако што се удавио у Дунаву, када је шлепер, којим је пребацивао залихе за Београђане, налетео на немачку мину, негде надомак Карабурме. Њему је улица узета, да би била враћена оној што је родила владара, а за Београд и Београђане никад ништа није урадила.

Сарајево, верни пријатељ Београда, град херој и жртва опсаде дириговане из истог тог Београда, чини част нама да и даље има своју улицу у сред града. У овој компликованој земљи, са компликованом и крвавом историјом, може зато бити само један принцип, онај ког се држала моја прабаба: не прекрајај своју историју и свој идентитет у име “нације”.

А Сарајевска улица може да промени име само ако је назову улицом Извињења сарајевским жртвама, другачије не.

Текст је пренет из листа Блиц.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.