Стеван Филиповић: Протести и шта после њих?

Као и хиљаде других потписао сам подршку грађанским протестима. Међутим, као и многе моје колеге и грађани који шетају имам проблем са десно-конзервативним усмерењем већине опозиционих странака.

Stevan Filipović / 04. фебруар 2019

Zastava Ferarija na protestima u Beogradu decembra 2018, foto: #1od5miliona

Со на рану живота у Србији под шапом Александра Вучића додаје апсолутна предвидљивост свих потеза које ће човек његовог профила повлачити кад се једном дочепа власти. Није требало чекати 2012. да се то разуме. Сценарио је био јасан свима који су га деведесетих гледали као Шешељевог шегрта. Након доласка на власт све што је радио, радио је са правилношћу и репетитивношћу ситкома. Нама који смо тај крвави театар већ гледали са Милошевићем је ова реприза посебно болна. Између осталог јер је неподношљиво банална и јер знамо да нико из овога неће изаћи бољи, племенитији или паметнији, па ипак, морамо да прођемо кроз све кораке који воде ка његовом неумитном крају. А редослед потеза је увек исти, били у питању Ердоган, Орбан, Трамп, Болсонаро или било који други популиста, аутократа или диктатор из историје.

Прва жртва је најчешће – политика.

Као и у свим осталим ауторитарним клептократијама сличног типа, након што властодржац преузме и девастира медије и сатре политичке противнике, јавни простор и политички живот се враћају у камено доба и своде на бинарне односе – или си за диктатора/аутократу или против њега. Вучић је уложио огроман напор да нас за што краће време доведе до тог стадијума. Ово је драстично срозало ниво јавног дискурса и променило примарну функцију опозиције.

У таквом бинарном свету нема места за суптилности и јавне расправе о политичким циљевима, вредностима или стратегијама, левици, центру или десници, и једина функција принудно уједињене опозиције постаје – смена аутократе и повратак државе грађанима. Ту лежи највећа замка и највећа штета коју ауторитарни владари попут Вучића наносе државама чији су грађани били толико глупи, покварени или наивни да их на те позиције изаберу, јер њихова власт заправо подразумева укидање политике. Једина политичка тема постају они сами и могућност њихове смене.

Оваква вулгаризована ситуација креира отровну атмосферу чак и у оним деловима јавне сфере које сматрамо слободнима. На Твитеру, који власт још увек не може да контролише, људи су донедавно могли да барем како-тако дискутују о политици. Квалитет расправе је падао из године у годину, а сад је практично свака смислена дискусија сасечена у корену. Остало је махом етикетирање, барикадирање и вређање. Вучићеви ботови и новостворени анти-антифа покрети попут Левијатана, алт-ригхта и 1244 прете и кидишу, а и присталице опозиције све чешће наступају са ставом – или си 100% за нас (са све Дверима) или си Вучићев бот. Услед свеопштег сурвавања квалитета селекције перјанице опозиционог деловања на мрежама (и ван њих) постају они који су најагресивнији или најбучнији или они који перу биографије, уместо искусних, политички образованих људи који имају да кажу нешто паметно.

На тај начин је заправо стављен мораторијум на јавне разговоре о политици. Како јавно анализирати и критиковати нејаку опозицију коју режим свакодневно масакрира (и по медијима и, у случају Борка Стефановића, у реалном животу), како тражити промене курса, одговоре и водити дијалог кад знаш да ће хунта на власти да злоупотреби сваки текст, сваки твит, сваки коментар на мрежама да би креирала још више мржње, свађа и уситњавања међу својим противницима? Како кад знаш да имају армију ботова и наказних парамедија који се само тиме баве? Враћамо се на тачку А – јако тешко, до смене Вучића. И тако у круг.

Е, ту долазимо до змије која једе свој реп – направила се ситуација у којој је немогуће водити конструктивну расправу у јавности док Вучић не буде заиста склоњен, а то се неће десити ако успе да до корена уништи или поткупи опозицију. Међутим, с друге стране, кад буде склоњен биће касно за политичке разговоре о будућој власти – неће га заменити „грађани који шетају на протестима“ него конкретне партије са врло конкретним политикама, које ће бити далеко теже критиковати и мењати кад једном заседну у фотеље.

Лидери Савеза за Србију су ово исправно схватили – да су буллетпрооф док не дођу на власт. То је разлог зашто никоме из СзС-а неће пасти на памет да одговара на пример Дејану Илићу на питања (нека од њих сувисла и важна) која је поставио на Пешчанику. Они су исправно разумели природу бинарних ситуација и, уосталом, видели на примеру Саше Јанковића како изгледа кад се неко удави у сопственој сујети и политичком неискуству, захваћеном у вир још већих сујета и калкулација наших интелектуалаца, уметника и политичара који су га првобитно подржали. Због тога су у СзС-у прескочили велике јавне дебате и кренули у директну акцију – не разговара се са „интелектуалном елитом“, разговара се са „народом“. Тема није политика, тема нисмо ми, тема је рушење аутократско-клептократског режима. Питања политичког курса који они заузимају и порука које шаљу се неће отварати. Што делује прагматично, али никако не значи да тај курс не постоји и да није (по мени) поприлично десно, евроскептично и конзервативно орјентисан, судећи по политичкој историји лидера СзС-а и објављеном Програму од 30 тачака. Да се разумемо, ово није никаква подвала – њихове ставове, десне и конзервативне, очигледно дели и велика већина грађана Србије, будућих гласача и подржаће их управо због тога, а не упркос томе.

Моје питање је шта радити са нама осталима, који нисмо део те већине али постојимо, разумемо приоритете (рушење аутократе), подржавамо протесте, не желимо да слабимо опозициони блок који мора да изнесе промене, али којима су на пример теме које сам навео у апелу ДС-у из 2016. политички и људски кључне? Мислим да тренутно не постоји јака странка грађанске левице, ни у СзС-у ни ван њега, која би адресирала политичке потребе ове групе гласача. Имајте у виду да више не постоје (или су обесмишљене колаборацијом са Вучићем или напуштене од стране гласача због лоших одлука руководства): ГСС, ЛДП, ЛСВ, ДС (који после Ђинђића никад и није био на том курсу, сем на кратко време са Бојаном Пајтићем на челу) и оно што је требало да буде ПСГ. То је доста широко поље. А њихови гласачи нису нестали. Надам се да постоји барем 5,1% грађана Србије који би гласали за странку сличног профила, који би желели да се она нађе у парламенту и заступа њихове интересе, наравно, кад једном дођемо до могућности за слободне и фер изборе. У међувремену се таква организација може калити управо у борби за нормалне изборе, заједно са свима осталима, у СзС-у или ван њега, али свакако у договору са њим. На пример тако што ће утицати да се предложени „Договор са народом“, за разлику од поменутих 30 тачака, држи даље од политике, допуњава и мења и фокусирати искључиво на механизме обезбеђивања нормалних избора, каналисања незадовољства грађана у нешто конструктивно, као и некакве гаранције да ће евентуална прелазна влада бити састављена од експерата који ће имати довољно ингеренција и времена да санирају штету коју су СНС штакори направили. Јер прави избори и политичке приче ће имати смисла једино после дубинског ресета на свим нивоима. Не знам да ли Иницијатива Не давимо Београд има жеље и амбиције да се трансформише у том правцу, прерасте у политичку странку и надрасте локалне оквире и комуналне проблеме, али бих волео да то видим, радије него да гледам порођајне муке неке сасвим нове организације. Имају људе, имају некакву инфраструктуру, имају солидан резултат на првим изборима на које су изашли. Њихова посвећеност, честитост и недавно предложени списак предлога за даље кораке у протестима делују охрабрујуће.

Да резимирам – као и хиљаде других колега потписао сам подршку грађанским протестима, јер мислим да је то једини начин да се аутократа Вучић и накарадни систем који је он створио склоне са власти. Мислим да буквално сваки додатни секунд који проведу на јавним функцијама прави ненадокнадиву штету ономе што је остало од државе у којој живимо. Такође сам свестан чињенице да до политичких промена неће доћи без политичких странака. Доста смо штете претрпели од антиполитике и отклона према демократији и парламентаризму и надам се да је то лекција коју је већина шетача разумела. Опозиција је таква каква је, друга се неће магично створити и ту сад нема пуно простора за извољевање и кукање – без ње промене неће бити. Међутим, као и хиљаде мојих колега и грађана који шетају имам проблем са доминантно десно-конзервативним усмерењем опозиционих странака и мислим да није касно да се ојача или трансформише1 нека постојећа странка или група грађана, која ће заузети празно место на левој страни опозиционог политичког спектра.

Zastava Ferarija na protestima u Beogradu decembra 1996, kolporteri sa prijateljima

Застава Ферарија на протестима у Београду децембра 1996, колпортери са пријатељима, фото: Горанка Матић

Пешчаник.нет, 04.02.2019.

 

________________

  1. То може да буде и нека нова опција, али са малим и новим странкама и непознатим актерима расте опасност да их Вучић купи или злоупотреби, и зато бих пре желео да видим трансформацију неке постојеће организације која се већ доказала као отпорна на ове изазове.

Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.