Миљенко Јерговић: Зашто се чудите оцу којем је кћерка удајом постала ни род ни помоз’ бог

То нам је традиција, након што кћерку удаш у туђу кућу, опрао си руке од њеног живота.

Miljenko Jergović / 15. септембар 2020

Foto: Buka

 

Невјеројатно с каквом је злобом у јавности због својих конзервативних назора дочекан онај равнатељ основне школе у Загвозду, Вуксан се презива. А што је учинио? У школском је рачуноводству, служећи се компетенцијама равнатеља, запослио удану жену, Чапин се презива, која му је једном била кћерка. И што би онда ту био проблем? То што у Хрватској има и оних који с равнатељем Вуксаном не дијеле исте назоре, него живе у инцестуозним родбинским односима, па им једном рођена кћерка доживотно остаје кћерка, без обзира на то што је у међувремену неком другом мушкарцу, који им није ни род ни помоз’ бог, постала жена.

И онда се, након што равнатељ Вуксан ту дефакто туђу жену запосли у својој школи, такви надигну да му је она кћерка. А није, јер човјек тем је јасно декларирао своје конзервативне назоре - ехеј, двадесет је година био начелник опћине Подбабље! - тем није такав, настран, како су настрани они да му, Боже ми прости, туђа жена буде нешто у роду. И то још кћерка.

Равнатељ Вуксан, добронамјеран каквим га је Бог дао, и сав на свом и о свом, од живог камена и од шкрте земље начињен, држећи се свога конзервативног назора уствари се држи оног најстаријег и најизворнијег од чега су Хрвати у свом католиштву начињени. Држи се разлике између сина и кћери.

Када ти се роди син, то је онда за цијели живот. Наравно, ако у међувремену у каквом рату цар и домовина не позобљу синове. Син ће ти наслиједити кућу, кућно огњиште и оджак, син ће ти надоградити кат, подићи нову кућу, наставити кућну славу, род и презиме. По сину ћеш у кућу примити снаху, до тада туђу жену, која сад постаје некако твоја, тојест његова - и, према конзервативним назорима, равнатељ Вуксан починио је гријех непотизма када је у школи запослио своју снаху, тојест невјесту, дакле кућну жену, а не када је запослио ону другу која му се родила као кћерка. Та му, пак, по староме неписаном закону, по којему смо створени овакви какви јесмо и око којег се одвила сва наша повијест, није више ништа, јер ју је као брижан отац и угледан домаћин поштено опремио, добрим одгојем и дотом (миразом), и такву ју, неоштећену и у сваком погледу исправну, послао у другу кућу. Из те се куће она више не може вратити. Не само зато што јој такво што неће допустити Света Матер Католичка Црква, јер оно што се пред олтаром састави, то само смрт нека растави, него само луду свијету и новинарима оних других назора може на ум пасти да би се оцу бивша кћерка, жена туђег презимена, поново на трошак вратила.

Како би могао опстајати и развијати се свијет у којему би жене напуштале мужеве и по више се пута враћале својим некадашњим очевима? Како би то прорачунски изгледало? Како би то било могуће са становишта тржишне привреде? Никако, никако и никако! Само у социјализму, гдје ништа није било онако како данас јест, чинило се могућим да се развргавају бракови и да се туђе жене враћају својим бившим домовима и својим бившим очевима, да их поново опремају миразом и да их још једном удавају. Зато је комунизам пропао, зато се и урушио Берлински зид, па се ви само смијте равнатељу Вуксану, који је туђу, а не своју жену запослио у рачуноводству школе у којој је равнатељ.

Ето, то је цијела прича о једној слатко-горкој новинској аферици. Што је у њој слатко, а што горко? Па слатко је то што је хрватска стварност постала већ толико неозбиљна да се најистакнутији комедиографи њезиних менталитета, вјечни Иво Брешан, прије њега Иван Раос, а још прије Симо Матавуљ, те послије Мате Матишић и Анте Томић, пред равнатељем Вуксаном и његовом еx-кћери учине некако бергмановски уозбиљени, охлађени, окамењени. Немогуће је написати литерарну лакрдију, немогуће је претјерано се наругати, јер увијек се ту нађе понеки равнатељ Вуксан, који оде неколико корака даље од свега што би били у стању смислити сви ти матавуљи и томићи, и потребан је само неки прави новинар, у овом случају новинарка 24 сата Андреа Топић, да саслуша нешто од оног што људске уши још нису чуле, и да то запише управо онако како је изречено, без икаквих додатака, или, не дај Боже, коментара. Јер оно што то јест грехота је коментирати.

Није, међутим, најгоре то што је равнатељ Вуксан такав какав јест. Нити то што ће такав и убудуће бити, и што ће с временом бити све више оних који су њему налик, тако да ће оно што данас још увијек само у злобној шали представљамо као моделски конзервативизам у Хрвата, постати крајње озбиљно и једино нормално, јер није ли се то већ и догодило у једној Америци, и није ли сам Трумп нека врста равнатеља Вуксана доведеног до свемирских убрзања, најгоре је међутим што већ сад иза аргумената равнатеља Вуксана стаје цјелокупан сустав. Покушајте, рецимо, замислити што би се догодило када би разговор Андрее Топић с равнатељем Вуксаном постао предметом спора пред хрватским судом, и када би суд, свеједно по чијој тужби, свеједно око каквог меритума, одлучивао о аргументима које око родбинских односа и непотизма износи бивши отац раднице у рачуноводству, дугогодишњи начелник једне малене опћине и, наравно, члан Хрватске демократске заједнице.

Замислимо, рецимо, неку од звијезда хрватског правосуђа, рецимо ону госпођу која је пресудила Хорватинчићу да је био изван времена и простора када је његов брод убијао двоје људи, како пресуђује је ли госпођа Чапин још увијек кћерка равнатеља Вуксана. У биолошком смислу, наравно, јест, али је ли она то и у моралном, емоционалном и друштвеном погледу? Је ли она његова кћерка док ју запошљава у својој школи? И може ли то бити свјетоназорско питање? Из перспективе претпостављене задарске суткиње, итекако би то било свјетоназорско питање, па би невољник који се одважи наругати равнатељу Вуксану и његовој не-кћерци госпођи Чапин гадно ограјисао, те би се извргнуо ризику да плати астрономску одштету, којом хрватско правосуђе у договору с политичким режимом кажњава све оне који се не држе опћеприхваћених вјеровања. На сљедећој судској инстанци, дакле на апелационом суду, све би, пак, овисило о томе је ли за данашњу Хрватску, а богме и за данашњи свијет, скандалозно вјеровање, а онда и на том вјеровању заснована друштвена пракса, да удајом жена престаје бити кћерка своме оцу. Тад би вам, пред пријетњом правомоћне пресуде, од големе важности било то како стојите на такозваним лијевим теразијама. Сматра ли вас тај вјечно опозициони, праведнички серкл својим или не. Ако вас, наиме, не сматра својим, пресуду ће прешутјели, и прешутно ће прихватити и то да жена удајом престаје бити кћерка своме оцу, јер се тиме вас, несимпатичног, гура низ воду. Ако, пак, цијелу ствар прешуте лијеви праведници, прешутјет ће је и западни велепосланици у Загребу, те страни медији, и апелациони суд одлучит ће против вас, а у корист равнатеља Вуксана и госпође Чапин.

Због свега тога важно је поштовати конзервативне свјетоназоре, и ни случајно се не ругати њиховим протагонистима. Због свега овог није шала оно што изгледа као шала. 

 

Јутарњи лист


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.