Znate one kadrove iz filmova kada mladi ljudi šetaju bulevarima ili avenijama, razgledaju izloge butika i obavljaju, kako se to na engleskom kaže, window shopping. Kul su te scene. Pokazuju mlade ljude koji imaju mogućnost da čitav svijet drže u šaci. Sve im je dostupno. Sve što je izloženo u izlozima, bez obzira na vrtoglavu cijenu, njima je dostupno. Samo upru prstom u to šta već žele, i paf. Njihovo je, bez obzira na cijenu. Mađioničarski štapić uklonio je sve novčane probleme u trenu.
I dobro, kul je to sve, filmovi su to. Naravno, posle odgledanog takvog jednog filma, nafilovan nekim kretenskim i djetinjastim osjećanjima krećeš i ti u pohod. Gledaš u te izloge ko tele u šarena vrata. Jesi, opijen si isto tako kao i onaj derle na filmu. Ali tvoj prvi šok je tu kada shvatiš da ćeš ti da završiš samo sa tim gledanjem, i eventualno da se sjebeš dojajno zbog nemogućnosti. This is a land of impossibility. Ali neka. Ko ga jebe – ponavljaš u sebi beskrajno sve dok ti ne bude svejedno, ili dok se ne pojavi prezir prema establišmentu i ta sranja iz američkih filmova. Sve su to samo krpice, zar ne? Otići ćeš lijepo na kineski buvljak, pazarit’ farmerke za dva’es’ maraka i knap. Kupiš neke cokuletine za tri’es’ maraka i nadaš se da neće padati kiša ili snijeg. Jes’ da si u januaru jeban, ali šta ćeš. Barem sve to izgleda kao original.
Međutim, nije sve tako crno. I crvavo je, takođe.
Svakako da danas živimo u kurcu od države. Navikli smo mi i na to. Ali neka. Sve je dobro dok je pun stomak, što bi rekao naš narod.
Šetam se ja tako neki dan bulevarom i gledam tako te izloge. Naučio sam da ih ignorišem, samo me šarenilo lampiona novogodišnjih malo zaintrigira. No šarenilo nečeg novog me, kao hloroform, odvali iz cipela, potencijalno kineskih. Jebote, butik mesa! Stvarno butik i to još meso. I to ne jedan. Na desetine. Na bulevaru. Šta koji kurac?!!
Zamisli situaciju: šetaš tako sa porodicom, ženom i dvoje djece. Idete bulevarom, zajedno sa još hiljadama drugih parova. Nedjelja je i lijepo ste se obukli. Gledate izloge i maštate kako ćete sebi nekada nešto kupiti. Neki kaput ili slično. Prilazite izlogu mesari. Mali sinčić ti kaže: „Tata, tata, vidio sam kod Petra istu ovakvu kobasicu. Kad ćeš da mi kupiš jednu?“ Današnji čovjek bi u istom trenutku, da je bulevar na mostu, skočio sa istog, ali ne u vodu nego na obalu, po mogućnosti da se na njoj nalaze školjke starih jugića, tako da mu smrt bude još bolnija. Otkada je, jebote, meso postalo novogodišnji i praznični luksuz?! Nešto što se kupuje rodbini kao poklon. Zamisli situaciju: kum kumu na slavu ide i nosi kilo slanine, deset deka kafe i litar Frucko soka. Neka me neko odmah ubije, jer ne želim da dočekam takvo vrlo novo sutra.
Ko nas jebe, trave ima dovoljno za sve, zar ne.
