Ћао свима… Ја сам Нина. Можете ме звати Ники, Нинолина или слаткица. Имам 16 година и ученица сам 2. разреда средње школе. Јако сам занимљива, комуникативна и дружељубива. Мислим, то су ми сви рекли. Баш су ми прошли викенд неки ликови у Андеру то рекли, баш су слатки били…
Углавном, ја сам ти била сва нерасположена један петак у школи. Професор српског ме смарао бруку са оним Андрићем. Мислим контам ја све, нобеловац ово-оно, али сине лик бруку смара. Не волим ти ја ту његову филозофију. Дај брате нешто конкретно, неке акције, узбуђења… Никако ми није јасно зашто се као лектира не уведе Грабљивица, 50 нијанси сива, Ми дјеца са станице Zoo… Мислим оно, и ту има шта да се научи. Тешки животи и има пуно поука, а опет има акције, жестине… На примјер, ја сам пуно тога научила из тих књига и сада сасвим другачије гледам на свијет и на живот. Баш су ми те књиге онако отвориле очи, просвјетлиле ме… Мислим, рекла сам ја то професору, али он је преврнуо очима и почео да ми пуца неку спику, гледам га и контам ,,Ае пали смарачу”. Мислим не може он да ми соли памет, ја сам прошла сито и решето. А онда ми се они балавци из разреда нешто смију… Јој, какви су то тек смарачи. Не знају уопште шта је живот и како треба живјети. Јао, не подносим их!
И послије свог тог смарања одем кући таксијем. Кад она вјештица од старе одма’ са врата поче да ме дави са неким причама како сам запоставила школу, како стално излазим са својих 16 година. Хаха, чуј ,,са својих 16 година” алоо ееј, па нећу као она да будем са друштвом у парку и да пјевамо уз гитару као у дому пензионера… Брате, сад треба да се излази, гори, готиви… И рекла сам јој да нећу бити као она да са једним мушкарцем проведем читав живот слушајући, како их они називају, великане музике: Моцарта, Бетовена, Шопена… Или онај сморени рок ‘70их и ‘80их. Брате дај неку горњаву – Николија, МС Стојан, дај ћирилице брате!!
Тако сједим у својој соби сморена и контам ,,Чуј петак, ја у кући” и дописујем се са неким ликом који ме смара већ данима, а у вези је већ 6 година. Али слагала бих кад бих рекла да није сладак и симпатичан. Кад, ето ти, јавља се мени моја Тића драга, мој омиљени првачић. Она ми је најбоља другарица, значи обожавам је. Заједно смо прошле све… Срећу, тугу, бол, смијех, сузе… Стално једна другу савјетујемо. Она ми је била највећи ослонац у одлуци да спавам са једним ликом што је прошле године завршио 4. разред. Била је ту и кад ме оставио, кад сам схватила да ме је само хтио искористити за једно вече. Кретен!
Углавном, шаље ти она мени поруку ,,Љубави, вечерас има нека топ журка у Андеру, нека за студенте. Скупи ствари, долази код мене и вечерас идемо да запалимо овај град ” Ја покупим ствари, у торбу ставим: шминку, огледало, чешаљ, телефон, пуњач, цигаре и све што ми је неопходно… И пут под ноге. Старцима кажем да излазим, да ћу спавати код Тијане и да ме не смарају са зивкањем.
Код Тиће сам дошла у 9 сати и почело је спремање. Све нешто на брзину… Пар слика на Инстаграм и Фејсбук, фризура, шмикање, штикле, минић, топ и мачке су спремне за провод! Око пола 12 смо изашле из куће…
Улазимо у Андер и стајемо за сто. Значи журка је гола вода. Ови студенти као дјеца, нема озбиљних мушкараца. Ниједан не зна шта жели. Сви нам нешто прилазе и дају неке глупе комплименте. Типа ,,Лијепе сте”, ,,Згодне сте”, ,,Одлично плешете”… Пф, као да и саме не знамо да смо најбоље рибе.
А онда нам стиже мартини… Доноси нам Мики конобар, мој другар фини. За њим долази дјевојка од око 35, 36 година, представља се као Јелена и пита да јој се придружимо у сепареу. И наравно да смо отишле, јер већ је мало постало смор… А тамо – ЛУДИЛО! Прави мушкарци, презгодне дјевојке, много пића на столу…
Сједнем поред неког много доброг фрајера, има око 32 године. Армани одјело, Ролекс сат, а прстен на његовој руци нисам ни примјетила. Уђемо ми у неку причу, брате лик је до јаја! Значи изрикала сам од смијеха, много је забаван. Док је био у ВЦу, Јелена ми је рекла да је одличан фрајер и да се само њега држим. Дала сам јој свој број телефона, да ме увијек зове кад је слободан и да ми договори да се видим са њим, јер ми је рекла да му се много свиђам. Касније ми је предложио да идемо даље на неко готивиније мјесто и отишла сам наравно. А испред звијер – BMW X6!
Провела сам најбољу ноћ у свом животу у једном хотелу у центру града…
Ту ноћ сам негдје изгубила Тијану, али ме више и не занима. Схватила сам да ми свакако није права другарица. Сад сам стално са Јецом. Купује ми разне ствари: одјећу, телефоне, обућу… Каже да сам супер цура и да сам то заслужила. А и упознала ме је са још пар екстра типова.
И сада једно кажем свим хејтерима ,,Можете само да ми завидите жохари!”. Супер се проводим, имам своју Јецу и вртим њих неколико око малог прста ха ха. Умрите хејтери!