Kralj je rekao šta je imao gigantima AI industrije, pa pretpostavljamo da je sad sve u redu i da je Apokalipsa otkazana zbog nedostatka podrške. Ne bi se valjda ti direktori oglušili o glas dobrog, starog zdravog razuma, tako dragog Englezima. Odleteli su u Sjedinjene Države u svojim privatnim mlaznjacima sa sloganom „tehnologija u službi čovečanstva“ urezanim u srcu, a mi ostali, ozareni od olakšanja, možemo nastaviti da tragamo za vilom u Portugalu u kojoj ćemo provesti svoje godine na zalasku života.
A možda i ne. Možda će kapitalizam nastaviti da se ponaša antisocijalno ako je takvo ponašanje profitabilno. Reklo bi se da ga dosad nije mnogo kočilo poštovanje prema čovečanstvu. Nije reč o menjanju svesti njegovih vođa, kao što je, po svemu sudeći, zamišljao naš lakoverni monarh. Nekoliko Čarlsovih moralnih banalnosti ipak neće biti dovoljne da spreče Sudnji dan. Naš ekonomski sistem podešen je da stavlja profit iznad ljudi kao što je tigar podešen da nam zarije zube u vrat. Ako postoji mogućnost da svi zajedno nestanemo, verodostojan odgovor na pitanje zašto bi se to moglo dogoditi glasi: zbog organizovane pohlepe. Teško je poverovati da su tako ružne reči prešle preko monarhovih usana.
Izraz „Sudnji dan“ sugeriše trenutan, jednokratan događaj, a jedna od stvari koje otežavaju upozoravanje javnosti na opasnost od klimatskih promena jeste to što su one postepen proces. A nismo skloni da katastrofe zamišljamo kao postepene. AI je, međutim, nešto sasvim drugo. Svet bi mogao biti trenutno opustošen kad bi, na primer, odred zastrašujuće pametnih robota preuzeo komandu, zakrčio naše baštenske staze i stao da ispušta smrtonosne zrake. Ili kad bi bilo upotrebljeno oružje za masovno uništenje. U stvari, ne bi to bilo baš trenutno. Procenjeno je da bi takav napad zbrisao čovečanstvo za 17 minuta, što je sasvim dovoljno vremena da isprobamo nekoliko odela od tvida, izvedemo psa u nedolično kratku šetnju ili kažemo šefu da je gnjida dostojna prezira. Apokalipsa je obično bila zamišljana kao dramatičan događaj, upad bezvremenog u vreme; u stvari, pre nekoliko godina jedna američka evangelistička televizijska stanica čak je pravila plan da snimi Hristov drugi dolazak kamerama strateški raspoređenim na polovima i ekvatoru. Teško je reći ko bi platio oglase za to.
Literatura o Apokalipsi nikad nije uzela u obzir da bismo sami mogli biti odgovorni za završetak svoje istorije – da bi katastrofa mogla biti masovno samoubistvo, a ne posledica Antihristovog gneva, impulsivnog postupka krajnje iznerviranog Svemogućeg ili grupe dobro naciljanih asteroida. Tako skromnim bićima kao što smo mi nikad nije palo na pamet da bi mogla sama organizovati kraj sveta, bez ikakve pomoći sila mraka ili božanstva kom je prekipelo. Dok je sakupljalo moć da samo sebe uništi, čovečanstvo je konačno postalo punoletno. Ima nečeg zlobno zabavnog u ideji o životinji koju je uništio njen sopstveni suverenitet, koju su iz evolucione istorije izbrisala njena sopstvena izvanredno civilizovana otkrića. Moć postaje slabost, a napredak podmuklo samorazaranje. Kao što je Frojd bio svestan, sile koje stvaraju život potajno su zaljubljene u smrt.
Poput Sofoklovog Edipa, s jednakom tvrdoglavom zaslepljenošću, navući ćemo propast na sopstvenu glavu dok se ponosimo sopstvenom nadmoći i inteligencijom. Ni Edipu ni nama nikad nije palo na pamet da inteligencija nije samo deo odgovora već i glavni deo problema. Naš razum se odvaja od našeg tela i staje naspram nas kao autonomna, potencijalno neprijateljska sila. To je jedan od razloga zašto nas razum neće spasti. Za mislioca poput Tome Akvinskog, razum u krajnjoj liniji sadrži jednu vrstu ljubavi – pažnju intenzivno usmerenu na predmet koji želimo da razumemo, što je otvorenost prema njegovoj posebnosti. Takva razmišljanja ne mogu se čuti na sastanku upravnog odbora kompanije Anthropic.
U istoriji je čovečanstvu upućeno mnogo poziva da se ujedini ili da vidi sebe kao ujedinjenu celinu. Takvi pozivi više nisu potrebni. Postajemo jedna vrsta onog trenutka kad dostignemo tačku u kojoj smo sposobni za masovno samouništenje, a nju smo dostigli mnogo pre pojavljivanja veštačke inteligencije. Ono što najdublje delimo je mogućnost da svi zajedno budemo ubijeni. Ne može svako da odsvira Mocartov končerto za klarinet, ali većina neupadljivih građana ima kapacitet da bude uništena. U malo čemu postoji solidarnost, ali svakako postoji solidarnost u smrti, najsjajnijem obliku demokratije koji je dosad otkriven.
Teško je nekog zadaviti golim rukama. Proradili bi mehanizmi koji sprečavaju ubijanje unutar vrste i verovatno bismo osetili strašnu mučninu. Strašna mučnina je gadna stvar, ali je opet bolja nego biti zadavljen. Zato što smo jezička bića, to jest bića koja grade pojmove, možemo da smislimo načine da ubijamo jedni druge iz daljine, čime se zaobilaze te telesne inhibicije. Možeš nekog da mučiš ako ne moraš da slušaš njegove krike. Jezik nam omogućuje da se odvojimo od svog tela, ali i da stvorimo tehnologiju koja ugrožava naša tela. Pauci nemaju taj problem, a ne bi ga imali ni heruvimi, ali ljudska životinja, koju moć pojmova osposobljava za složen rad, otelovljena je protivrečnost, uhvaćena u zamku između tela i uma. Stvorenja sastavljena od protivrečnih elemenata u antičkom svetu su bila poznata kao čudovišta. Primer je sfinga u Edipu.
Cela civilizacija je niz produžetaka našeg tela, ali te proteze svakog časa mogu izmaći kontroli naših čula i početi da vode samostalan život. One, međutim, neće nikud otići, već će ostati da nas muče. Što više moći unesemo u njih, to više naša krv i meso potpadaju pod njihovu tiraniju. U ekonomskoj sferi, to je ono što Marks naziva fetišizmom robe, u kom se plodovi našeg rada odvajaju od našeg mesa i krvi i počinju da vode samostalnu egzistenciju. Postajemo tvorevine sopstvenih proizvoda. Odnosi koje oni uspostavljaju među sobom određuju materijalne uslove ljudskog života. Tržište odlučuje o tome ko će biti timaren a ko će crkavati od gladi. U tom smislu superinteligencija nije ništa novo. Bankari i brokeri time se bave svakog dana. Živimo u ekonomiji koju niko ne kontroliše, a koja određuje da li ćemo propasti ili napredovati. Tržište ima sopstveni um i njegove namere, baš kao ni namere veštačke inteligencije, nisu uvek vredne hvale. Bilo bi brzopleto zaključiti da su oni spontano na našoj strani.
Postoji duga istorija mitova i bajki o slugama ili šegrtima koji se bune protiv svog gazde – koriste njegovo odsustvo da se zabave, organizuju pobunu ili polupaju tanjire. Šekspirovska luda želi to da učini, ali ne može, pa se zadovoljava stvaranjem verbalnog haosa i nadmudrivanjem monarha i njegovih dvorana. Arijel u Buri stalno je na ivici da se otme i osamostali, ali ga budno motri i obuzdava njegov razdražljivi gospodar.
Ne možemo međutim, iskoreniti svoju moć da proizvodimo krstareće rakete a da istovremeno ne ukinemo svoju moć da hranimo gladne i lečimo bolesne; i ovo drugo iziskuje produžetke naših tela kao što su agencije, bolnice i tako dalje. To je naša tragedija, koje su pauci i heruvimi blaženo nesvesni. Za stare Grke to je bila tragedija u najdoslovnijem smislu, ona koja se prikazuje na pozornici. Jedan od najčešćih uzroka propasti u grčkoj tragediji je hibris – ono što nas navodi da žudimo za savršenstvom, da prevaziđemo sami sebe i da se na kraju pretvorimo u ništa. Čovečanstvo nema većeg neprijatelja od samog sebe. Ugrožava ga mogućnost da se suviše brzo razvija i stvara nove alate i sposobnosti pre nego što stigne da smisli kako će regulisati njihova najnegativnija dejstva. Evolucija nam je to uradila pre nego što je počela istorija – ugradila je u naše telo neke nagone i ograničenja. Moralne zabrane mogu biti jake, ali nisu uvek tako jake kao poriv da se žestoko ispovraćamo. Sada kad možemo da prevladamo te nagone, živimo u neprestanoj opasnosti, što znači da je naš život uzbudljiviji, ali i mnogo nesigurniji od života puževa.
U tom smislu, sadašnja uzbuna oko veštačke inteligencije simptom je jedne mnogo dublje dileme. „Uslov ljudskog opstanka“, kaže filozof Malkolm Bul, „uvek je bila sposobnost ljudi da nadvladaju čudovišno potomstvo svoje inteligencije.“
Naš problem je to što je naša kreativnost potencijalno beskonačna, a naše telo konačno. Kad se um otarasi čula, to je jedna vrsta ludila, što su dobro znali Šekspir i Džonatan Svift. Kralj Lir u početku misli da je njegova moć beskrajna, a završava priznanjem da je „podložan groznici“. On mora da vidi i razmišlja „osećanjem“, a deo onog što nauči da oseća u svojim kostima jeste strah od tiranije drugih, ne najmanje od siromaha i beskućnika. U ovom komadu ima jedan čudesan odlomak u prilog komunizmu. Da bi živeo dobro, kaže Šekspir, čovek mora živeti u čulnim granicama svog tela. Jedini problem, po njegovom mišljenju, jeste to što smo načinjeni tako da stalno prelazimo te granice, a kad to ne bismo radili, ne bismo mogli da imamo ne samo patrijarhat i bojne otrove već ni vatrogasna kola i penicilin.
Ljudi često pogrešno misle da je Frankenštajn ime čudovišta a ne naučnika koji ga je stvorio. Ta greška nije beznačajna. Čudovišta su uvek drugi. Na taj način se izbegava činjenica koju otkriva Edip: pravo čudovište nije sfinga, već njegovo sopstveno incestuozno biće, a u njemu i celo čovečanstvo.
UnHerd, 23.09.2026.
Prevela Slavica Miletić