Profesija nastavnika je uvijek bila izazovna i odgovorna. Od njih se očekuje da obrazuju i vaspitavaju, prepoznaju potrebe svakog djeteta, pruže podršku kada je potrebna i, nerijetko, budu mnogo više od nastavnika. A koliko je taj poziv zahtjevan kada se svim tim izazovima pridruži i prepreka poput gubitka vida? Priča profesorice Snežane Nikolić, koja, uprkos gotovo potpunom gubitku vida, iza sebe ima više od tri decenije neposrednog rada sa djecom, doktorsku titulu, brojne stručne i naučne radove, nacionalne i međunarodne projekte, daje jedan od mogućih odgovora. Nakon završene Gimnazije „Svetozar Marković“, Snežana Nikolić ostala je u rodnom Novom Sadu, gdje je diplomirala pedagogiju. Profesionalno iskustvo stečeno u radu sa djecom vremenom je usmjerilo i njena naučna interesovanja ka pitanjima obrazovanja, razvoja i podrške djeci sa oštećenjem vida, ali i izazovima sa kojima se suočavaju njihove porodice. Ovim temama posvetila je i magistarski rad i doktorsku disertaciju, koje je odbranila na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, kao i niz stručnih i naučnih radova.
Profesorica Nikolić je za BUKA magazin govorila o izazovima svoje profesije.
“Lično iskustvo snažno je odredilo moj profesionalni put. Umesto da me nedostatak vida ograniči, on me je profesionalno usmerio, tako da ja danas svoje znanje i iskustvo stavljam u službu učenika koji se suočavaju sa sličnim izazovima. Kao tiflopedagog, radim sa decom sa urođenim ili stečenim oštećenjima vida, pružajući podršku, ne samo njima, već i njihovim porodicama. Ta misija postala je okosnica mog profesionalnog delovanja, povezujući neposredan rad sa učenicima sa naučnoistraživačkim radom i angažmanom na projektima usmerenim na unapređenje položaja osoba sa oštećenjem vida”, pojasnila je profesorica Nikolić na početku razgovora.
Ipak, najveći dio njenog profesionalnog puta odvijao se izvan akademskih okvira, u neposrednom radu sa djecom i njihovim porodicama.
“Više od tri decenije radim sa učenicima sa oštećenjem vida u Školi za osnovno i srednje obrazovanje „Milan Petrović“ u Novom Sadu, nastojeći da iskustva iz svakodnevne prakse pretočim i u šire oblike podrške. Bila sam inicijatorka i koordinatorka programa rane intervencije u Novom Sadu, kojim je podrška deci i porodicama približena njihovom svakodnevnom okruženju. Istovremeno, kao koautorka i stručna saradnica, učestvovala sam u realizaciji više od trideset nacionalnih i međunarodnih projekata posvećenih ranoj intervenciji i unapređenju dodatne podrške deci i učenicima”, kazala je profesorica.
Ona nam je približila pojam tiflopedagogije i opisala svoj posao i ono što svakodnevno radi sa djecom.
“Tiflopedagogija je nauka koja se bavi zakonitostima razvoja i rehabilitacijom osoba sa oštećenjem vida u svim fazama života. U svakodnevnom neposrednom radu sa decom i učenicima, od najranijeg uzrasta, kroz igru i različite aktivnosti podstičem razvoj svih čula, sposobnosti i veština neophodnih za svakodni život i uspešno uključivanje u društvenu sredinu. Sve ove aktivnosti se sprovode u saradnji sa roditeljima”, pojasnila je Nikolić.
Profesorica je poručila djeci sa oštećenjem vida i osobama sa invaliditetom da prepreke ne postoje, ako je želja dovoljno jaka da se dostigne željeni cilj.
“Svi roditelji se raduju novoj prinovi u porodici. Zamišljaju ‘idealno’ dete, ali u trenutku kada saznaju da njihovo dete ima oštećenje vida, svi snovi se rasprše i pretvore u veliku tugu i brigu. U tom momentu ne vide svetlu budućnost svog deteta. Tada je najvažnije osnažiti roditelje, dati im informacije o vrsti smetnji deteta, o načinu rada sa detetom, o njegovim potrebama i mogućnostima, te o pravima i podršci koju mogu da ostvare u lokalnoj zajednici i šire. To je dug put, a cilj je srećna i zadovoljna porodica”, naglasila je Nikolić.
Tokom tri decenije rada profesorica prati brojne učenike od njihovih prvih razvojnih koraka do odrasle dobi.
“Najveći uspeh je biti srećan u životu, većina njih su lično i profesionalno ostvareni. Ne bih mogla da izdvojim ni jednog učenika, svi oni su zajedno kreirali mene kao nastavnicu, kao što sam i ja doprinela njihovom vaspitno-obrazovnom rastu i razvoju. I dalje postoji komunikacija među nama i nit koja se nikada neće prekinuti”, istakla je Nikolić.
Na kraju razgovora profesorica je pojasnila da bi se inkluzivno obrazovanje moglo unaprijediti, bez velikih reformi i dodatnih sredstava na sledeći način:
“Ključni pojam je senzibilizacija, koja treba da bude zastupljena u celokupnom sistemu obrazovanja, od vrtića do univerziteta. Na taj način bismo ljudske različitosti drugačije posmatrali, uočavali ih, ali ne i apriori diskriminisali i pristupali sa predrasudama. U ovom kontekstu inkluzija bi imala svoje pravo značenje”, zaključila je profesorica Nikolić.