Razgovarao Bratislav Nikolić, VREME foto Lenka Pavlović
Čuo sam da je Disney strašno blizu tome da kompletan igrani film napravi bez ljudskog dodira. Scenaristi su se probali braniti, bili su dugo u štrajku. Pravilo koje su uspeli dobiti je da veštačka inteligencija može napisati scenario, ali da onda mora ići nekom živom scenaristi koji ima pravo to doraditi i sebe potpisati. Bojim se da će doći do ogromne manipulacije, jer će naći klince koji će to potpisati
Knjigu Gorana Markovića i Rajka Grlića Jesi li snimio ovo? (Laguna, 2026) sačinjavaju javna prepiska i serija kolumni koju su dvojica filmskih reditelja i prijatelja objavljivali na portalu “Velike priče”. U formi dijaloga oni analiziraju život, umetnost, kinematografiju, sopstvenu prošlost i aktuelne društveno-političke događaje. Rajko Grlić (Zagreb, 1947) jedan je od najznačajnijih jugoslovenskih i hrvatskih filmskih stvaralaca. Režirao je filmove Samo jednom se ljubi, U raljama života, Za sreću je potrebno troje, Čaruga, Karaula, Ustav republike Hrvatske... Pripadao je, uz Lordana Zafranovića, Srđana Karanovića, Gorana Paskaljevića i Gorana Markovića, “praškoj školi” jugoslovenskih filmskih autora (iako će Goran Marković napisati knjigu Češka škola ne postoji u kojoj, dabome, pokazuje da ona postoji, premda na jedan sasvim osoben način). Poslednjih decenija živi i radi između Hrvatske i Sjedinjenih Američkih Država, gde je predavao filmsku režiju na Univerzitetu u Ohaju.
“Goran ima neke svoje mrakove koje vrlo rijetko iznosi, i u tim pismima je ponekad o tome pisao. Intenzivno se bavi psihoanalizom, mislim da su ga negdje i počasnim članom proglasili, jer su mu i knjige na tome bazirane. Također, otkrio sam koliko mu je potrebno da se ovdje nešto zaista promijeni. Ovdje se ništa ne mijenja i on je baš u očaju nekom, to ga jede, jer jako to želi, potrebno mu je to. S druge strane, on je jedan od rijetkih koji vrlo jasno izgovaraju svoju poziciju”, kaže Rajko Grlić u intervjuu za “Vreme”, dok govori o tome šta je kroz dopisivanje otkrio novo o svom prijatelju Goranu Markoviću.
“VREME”: Da li je dobro obrazovanje uslov dobrog režiranja, a onda i pisanja?
RAJKO GRLIĆ: Zagrebačka filmska akademija nekada je imala jedno dobro pravilo, koje je nažalost ukinula: neko najpre mora završiti fakultet da bi išao na režiju. Što ima logike. Praška akademija je imala uslov da ne možete direktno iz srednje škole na prijemni, jer je on bio u januaru, tako da ste imali vremena da razmislite, da ne trčite odmah. U anglosaksonskim zemljama često je običaj da se, kada se završi srednja škola, krene na put oko svijeta. Da se proba shvatiti da tvoja kuća nije cijeli svijet. Mi smo tako i odgojeni, taj Prag nam je pokazao da ta škola nije samo film. Također smo imali sreću da se historija ubrzano događala u tom našem periodu, tako da smo vodili dupli život na ulici, sa svim tim piscima, filozofima… A što se pisanja tiče, mi cijeli život pišemo scenarije, što je jedna sasvim deseta kategorija. Ja to zovem “upotrebno pisanje”, na primjer: “Ivica ide u šumu, Marica ide za njim.” Tako smo prvo učili te “upotrebne” rečenice, pa su se one poslije polako razvijale u prosto-proširene rečenice. S druge strane, čovek ima potrebu da priča. Goranu ne daju da snima, pa je on našao izlaz za svoje priče.
Da li postoje knjige korespondencija koje volite?
Mirko Kovač i Filip David, Knjiga pisama 1992–1995. To je krasna knjiga, jer Fića piše o istoj nesreći kao i Goran što piše meni. Strašno slično. Mirko i ja nismo bili u istoj poziciji, ali smo bili “s one strane”. Ali taj Fićin tekst u kojem on piše o tome kako ne želi da se utopi u svemu tome, časnost tog čovjeka… Fantastična knjiga. Inače mislim da su knjige Mirka Kovača koje je pisao u Rovinju jače nego one iz perioda prije rata. Knjiga o ocu mu je prekrasna. Bio je u dobroj formi.
Vaša prepiska s Goranom Markovićem pokriva sve vreme studentskih i građanskih protesta u Srbiji protiv Vučićevog režima. Kako vam sve to izgleda sada? Da li će se G. Marković najzad radovati?
Bojim se da neće. Na kraju će se nešto dogoditi, naravno. Ali mi smo naučeni da promjene uvijek idu nagore, tako da nismo veliki optimisti. Pratio sam šta se dešava ovdje i imao sam vjeru da će se nešto pozitivno desiti. Studenti su govorili nekim drugim jezikom, našli su jedan sjajan oblik kazivanja nesreće, koji nije dnevnopolitički. Bila je neka nada tih klinaca da će moći ostati u Srbiji. U Hrvatskoj djeca masovno odlaze. Niko se ne buni, samo se ide… Svi koji imaju malo bolje ocjene idu. Možda to bolje izgleda nego kod vas, ali ja stalno govorim da je to samo puno bolje upakirana nesreća. Kod vas je sirovo, “hard porno”. Mi imamo jedan “soft-soft-porno”. Ne vide se organi, ali se osjeća kada si iznutra. Ta cela nesreća koju je donio Plenković, koji je zagrabio na samo dno i digao blato na vlast, te bedake… To su polupismeni ljudi koji imaju fakultete sa pumpe u Travniku. To je veliki povratak u nesretnu prošlost. Crkva je iza toga, naravno. Vlast je poništila elemente takozvane demokracije. U Hrvatskoj je HDZ u apsolutno svim institucijama. On drži vojsku, branitelje, sve populacijske grupe. Ko hoće novac, mora nekako biti dio priče. Koliko vidim, kod vas je još gore, baš je teško.
Pominjete u knjizi scenario koji ste sa Goranom kompletno preradili davno, za jedan domaći film, ali tajno, tako da je ostao potpisan originalni scenarista koji je za taj film dobio Zlatnu arenu u Puli. Koliko su takve “nevidljive” intervencije u filmskom svetu česte?
To se zove script doctor. Ja sam radio anonimno na dva-tri takva filma, jednom u Americi i dva puta u Zagrebu. Ali ovdje nije to bilo tako često kao u Americi, jer su tamo scenaristi obespravljeni. Producenti su vlasnici scenarija, a oni nisu nikada zadovoljni, tako da scenario prođe šest-sedam scenarističkih ruku. Od svakog se nešto uzme, ali film više nema nikakvu dušu. Sada će to umjetna inteligencija sve poravnati (smeh). Čuo sam da je “Disney” strašno blizu tome da kompletan igrani film napravi bez ljudskog dodira. Scenaristi su se probali braniti, bili su dugo u štrajku. Pravilo koje su uspjeli dobiti jeste da umjetna inteligencija može napisati scenario, ali da onda mora ići nekom živućem scenaristi koji ima pravo to doraditi i sebe potpisati. Bojim se da će doći do ogromne manipulacije, jer će naći klince koji će to potpisati.
Neverovatno je da do sada niko nije snimio film o Golom otoku, obojica ste pominjali tu ideju u ovim pismima. Goran je bio blizu, ali nije bilo sredstava i volje. Vi ste se svojevremeno dogovarali sa piscem Dragoslavom Mihailovićem da snimite film po njegovom romanu Kad su cvetale tikve, ali nije uspelo. Kako je moguće, zaista, da se ništa konkretnije na tu temu nije snimilo?
Ima jedan makedonski film koji ne govori direktno o Golom otoku ali prikazuje tu robiju u kamenu. To je Crno seme Kirila Cenevskog iz 1971, sjajan film, dobio je i “Arenu” u Puli. Mislim da je sada došla generacija klinaca koja nema nikakvog dodira s tim. Mi smo poslednja generacija koja je znala nešto o tome. Ja preko svojih roditelja koji su bili tamo, Goran istražujući.
Ispričali ste u jednom od pisama anegdotu o Bogdanu Dikliću i vašem odnosu s njim, o tome kako je došlo do nesporazuma, na neki način. Da li ste sredili odnose?
Jesmo. Mada, nisam ga vidio baš dugo, još od te scene susreta koju pominjem u knjizi. Trebalo je lani da mu dam neku nagradu na jednom festivalu na koji sam bio pozvan, ali nisam mogao, mislim da nisam bio tu. On je veliki glumac, ima monstruoznu koncentraciju i ide svojim putem. Nećemo se više igrat, nažalost, stari smo.
Vaša knjiga Neispričane priče sjajno je prošla, postala je regionalni bestseler.
Nas je pisanje scenarija naučilo sažetku i kratkoći. U Hrvatskoj ima sjajnih pisaca, ali nema velikih urednika. Uvijek pamtim kada sam jednom išao sa Pekićem kod Mihiza, kome je odnio roman od 700 stranica. I nakon četiri dana išli smo ponovo i ovaj mu je dao nazad 300 stranica. Pekić nije rekao nijednu riječ. To se zove biti urednik. U knjigama ima puno nepotrebnih riječi. Nedavno sam gledao film o jednom velikom američkom uredniku koji je “ubijao” pisce, i oni njega, ali su se iz tih sukoba rađale fantastične knjige. To je i sa filmom. Klinci dobiju sredstva na natječaju i sutra idu snimat. Mene je Sulejman Kapić, producent “Jadran filma”, mučio godinu ili dvije sa scenarijem: “Daj napiši novu verziju.” Treba sazrijevanje tih stvari i onda može krenuti nabolje.
Dokle je stigao projekat Čudo u Poskokovoj Dragi po romanu Anta Tomića?
Mi smo dobili na hrvatskom fondu vrlo pristojan novac, nešto smo dobili i od Evrope. I sada je film na natječaju kod četiri-pet zemalja, jer je u pitanju skuplji projekat. Ranije mi je uvijek Srbija bila koprodukcija, ovdašnji glumci su glumili također. Ali Srbija je izgubila svoju kinematografiju. Tako da smo počeli sa skupljanjem sredstava, a već sada imam neke sastanke oko lokacija. U pitanju je kompliciran i težak film, snimaće se u kamenim brdima. Treba se prvo pripremiti fizički, jer ću tokom snimanja imati 80 godina.
Do sada sam verovao da ste vi iz “praške škole” isto godište…
Najstariji je Lordan Zafranović, pa onda idu Karanović, Marković, Paskaljević i ja. Razlika je po godinu dana otprilike. Goran i Điđa su prvi došli u Prag, onda smo došli Lordan i ja. Oni su nas duboko mrzeli jer smo bili primljeni direktno na drugu godinu. Oni su morali sve da nauče o tamošnjem životu, a mi smo došli na gotovo jer su nam oni sve to prenijeli. Na kraju je došao i Paskaljević…
Stiče se utisak da Goran Paskaljević nije bio deo vaše ekipe…. Da li je to tačno?
Mi smo svi živjeli na istom koledžu, osim njega. On je iznajmljivao stan privatno. Mi smo svi imali nekakvo profesionalno ili amatersko iskustvo prije Praga, nasnimali smo se već. On nije. Ali bili smo zajedno cijelo vrijeme. Posle smo se malo razdvojili. Ali on je napravio Bure baruta, koje je savršen film. Zadnji put smo se vidjeli u Rijeci, kada smo svi imali retrospektivu. Bili smo nekoliko dana zajedno. On je tada kupio stan u Opatiji, preselio se tamo. Onda se razbolio…
Žestok ste kritičar Amerike i njene politika, ali dobar deo godine provodite u Ohaju.
Ovo bi trebalo da bude knjiga, a ne intervju, jer bih mogao da uđem u monolog od sedam dana. Ružno je to što se tamo dešava, urušavanje svega mogućeg. Obama nije bio sjajan predsednik za svijet, ali je bio fantastičan za Ameriku. Podigao je civilizacijski nivo, zemlja je počela disati drugačije. Onda se sve to počelo urušavati sa Trampom. Amerika je od Drugog svjetskog rata svoj napredak zahvalila univerzitetima, jer su oni bili baza. I laboratorije, tehnika, svi patenti… Sve je išlo odatle. I to se strašno finansiralo. Tramp je prvo to srezao kada je došao na vlast, u pokušaju da vrati Ameriku u 19. stoljeće. Naravno, i kultura je stradala, ukinuo je sve fondove, kao i Vučić. Dobra strana je da je Amerika prestala da ga se plaši. Išao je skoro na košarkašku utakmicu, 20 hiljada ljudi je urlalo. Ulice su pune kada su demonstracije. Tramp je bolestan čovjek, to svi znaju. Harvardski doktori su to pronašli još u njegovom prvom mandatu, ali sada je to već otišlo predaleko.