Sirotinja i srednja klasa plaćaju poreze, bogati plaćaju knjigovođe, veoma bogati advokate – a ultra bogati političare. Ovo je dobar vic zasnovan na istini i zato ga vredi ponavljati. Što više novca gomilaju, milijarderi stiču veću kontrolu nad političkim sistemom, koji im onda omogućava još manje poreze i još više novca i kontrole. Oni oblikuju naš svet u skladu sa svojim potrebama. Jedan od simptoma patološke pojave zvane milijarderski mozak jeste nesposobnost da se vidi dalje od sopstvene kratkoročne dobiti. Oni bi mirno opustošili našu planetu da bi uvećali svoje već besmisleno veliko bogatstvo.
Prošle nedelje je stigla najvažnija vest godine, a možda i veka. Većini nas je promakla, između ostalog i zato što milijarderi poseduju većinu medija. Tako se može desiti da propustimo događaj kojim počinje kraj sveta. Ta izuzetno važna vest koju sam pomenuo je da su naučnici ponovo procenili stanje ključnog sistema okeanskih struja i da se taj sistem promenio. Neki smatraju da je porasla verovatnoća da se ovaj sistem raspadne zbog klimatskog kolapsa koji menja temperaturu i salinitet morske vode. Ovaj sistem, poznat kao Atlantska meridijanska obrtna struja (Amoc), isporučuje Severnom Atlantiku toplotu iz tropa. Kao što sugerišu novija istraživanja, ako se on zaustavi, to bi moglo izazvati ogroman pad prosečnih zimskih temperatura u severnoj Evropi i drastične promene u vodnim ciklusima Amazonije. To bi moglo doprineti kaskadnom propadanju amazonske prašume, što bi izazvalo dalje katastrofe.
Prekid Amoca takođe bi ubrzao rast nivoa mora na istočnoj obali Sjedinjenih Država i ugrozio gradove na toj obali. Taj događaj bi mogao da poveća antarktičke temperature za približno šest stepeni Celzijusa, gde bi se oslobodila ogromna količina ugljenika iz Antarktičkog okeana, što bi dodatno ubrzalo klimatsku katastrofu.
Čak i kada se uzmu u obzir sve olakšavajuće okolnosti opšteg globalnog zagrevanja, kaže se u jednom radu, u severnoj Evropi bi nastupili periodi ekstremne hladnoće – temperatura u Londonu bi pala na -19 stepeni Celzijusa, u Edinburgu na -30, a u Oslu na -48. More bi u februaru bilo zaleđeno čak do Linkolnšira. Naša klima bi se drastično promenila i ekstremi poput velikih zimskih oluja bili bi daleko učestaliji i intenzivniji. Poljoprivredna proizvodnja koja zavisi od kiše postala bi nemoguća u skoro svim delovima Velike Britanije.
Na bilo kojoj ljudski relevantnoj skali ta promena bi bila trajna. Njena brzina bi prevazilazila našu sposobnost prilagođavanja. Prekidi Amoca, izazvani prirodnom promenljivošću klime, događali su se i ranije. Ali ne u doba velike ljudske civilizacije.
Prvi rad u kome se kaže da Amoc možda ima dva stanja, da može biti uključen i isključen, objavljen je još 1961. Otada su mnoge studije to potvrdile i istraživale potencijalne okidače i moguće posledice. Donedavno je kolaps Amoca izazvan ljudskom aktivnošću svrstavan u kategoriju događaja zvanu „veliki uticaj, mala verovatnoća“ – koji su razorni ako se dogode, ali se neće dogoditi. Istraživanja tokom nekoliko godina podstakla su novu procenu: taj događaj pre pripada kategoriji „veliki uticaj, velika verovatnoća“. Sada profesor Stefan Ramstorf – vodeći svetski autoritet za tu temu – u svojoj reakciji na nedavno objavljeni rad kaže da verovatnoća prekida prelazi 50%. Tačka bez povratka po njemu može biti pređena sredinom ovog veka.
Zašto to nije udarna vest dana? Zašto to nije prioritet vlada koje tvrde da nas štite od propasti? Zato što se oligarsi zalažu za model klimatskog uticaja bez mnogo veze sa stvarnošću. On je zasnovan na pretpostavkama koje su u suprotnosti sa naučnim nalazima, a upravo na njemu počivaju zvanične reakcije na klimatsku krizu. Ovaj model je promovisao ekonomista Vilijam Nordhaus, koji se bavio procenom ekonomskih efekata globalnog zagrevanja. Njegov model sugeriše da je društveno optimalni nivo zagrevanja između 3,5 i 4 stepena Celzijusa. Većina klimatologa smatra da bi takav porast temperature bio katastrofalan. Čak ni šest stepeni Celzijusa, kaže Nordhaus, ne bi izazvalo gubitak veći od 8,5 odsto BDP-a. Nauka o klimi pak sugeriše da bi to bio kraj civilizacije.
Kao što tvrde ugledni ekonomisti Nikolas Stern, Džozef Stiglic i Šarlot Tejlor, blagi efekti koje Nordhaus predviđa zapravo su posledica manjkavosti njegovog modela. Na primer, tu se pretpostavlja da katastrofalni rizici ne postoje i da uticaj klime linearno raste sa temperaturom. Nijedan model klime ne sugeriše takav razvoj događaja. Naprotiv, klimatologija predviđa nelinearne uticaje i znatni porast rizika. Mogući uticaji visokih nivoa zagrevanja obuhvataju potapanje velikih gradova, nestajanje klimatske niše uslova pogodnih za ljudski život u ogromnim delovima planete, krah globalnog sistema hrane i kaskadne promene režima u ekosistemima čime bi se oslobodila prirodna skladišta ugljenika, što bi dovelo do efekta staklene bašte na celoj Zemlji, na kojoj bi preživelo veoma malo ljudi. Bodovi BDP-a više ne bi bili bitni, jer više ne bi bilo ni BDP-a ni ekonomije u kojoj bi se merili.
Posebno je bizarno to što Nordhausov model primenjuje diskontne stope na buduće ljude, to jest pretpostavlja da će njihovi životi vredeti manje od naših. Drugim rečima, metod koji se koristi za izračunavanje prinosa od kapitala primenjen je na ljudska bića. Kao što ističe troje pomenutih ekonomista, „za tako nešto teško je naći opravdanje u filozofiji morala“. Klimatske promene nesrazmerno pogađaju siromašne – ali u tom modelu njihovi životi su sve jeftiniji.
Stern, Stiglic i Tejlor napominju da je logično da takve modele koriste zastupnici „posebnih interesa“, kao što su interesi industrije fosilnih goriva, da bi se zalagali za najmanju moguću reakciju na klimatsku krizu. Ali nije reč samo o naftnim kompanijama. Bil Gejts, koji deklarativno želi da zaštiti našu planetu, dao je 3,5 miliona dolara kompaniji koja proizvodi ideološko smeće. Na njenom čelu je Bjorn Lomborg, čovek koji je izgradio karijeru promovišući Nordhausov model i na taj način dao svoj doprinos omalovažavanju potrebe za merama protiv menjanja klime. Za svoje pogubne besmislice Nordhaus je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju i one su prihvaćene širom sveta u procesu odlučivanja na najvišem političkom nivou.
Milijarderski kult smrti davi čovečanstvo uz ismevanje egzistencijalne krize naše biološke vrste. Oligarsi nisu samo klasni, već i društveni neprijatelj (kao što su uvek i bili). Nekoliko hiljada takvih moćnika može da uništi civilizaciju. U ovoj igri milijardi ljudi protiv milijardera ulog ne može biti veći.
The Guardian, 23.04.2026.
Prevela Slavica Miletić