Jedna budalasta izjava o času od pola sata privukla je pažnju, i ozbiljni, dobronamerni ljudi počeli su o tome da manje-više utemeljeno razgovaraju. Aleksandar Baucal, jedan od njih, u svojoj je pravovremenoj reakciji odmah podigao ogradu: možemo i o času od pola sata, ali ne s ovim vlastima i ovim ministrom, pa dakle ni s Vučićem (od koga je krenulo); svi oni su tu priču o školi otvorili da bi skrenuli pažnju s mnogo važnijih tema i u vezi sa školom, ali i u vezi s politikom i društvom u našoj zemlji uopšte.
U pravu je Baucal, bilo je to skretanje pažnje. Samo što se pokazalo kao uspešno. I Vučić sada nastavlja da – udara po školi (kao da nije bilo dovoljno). Utisak je da je pronašao novi zlatni rudnik budalaština za zamajavanje žitelja Srbije. Ako je prošlo to sa pola sata, ako su se ljudi, među njima i – nazovimo ih tako – okoreli prosvetni profesionalci na to upecali, zašto da menjam mamac, mora da tako razmišlja. I evo ga s novim budalaštinama: deca ne znaju kada je bila Kosovska bitka… ali znaju da se… ko god, kladi u milione.
Pa onda ide jedan više narativni, anegdotski deo: ja ih pitam (misli na decu) gde vi to učite, a oni kažu, ima sve na internetu. A škola, je l radite vi nešto u školi… nastavlja svoju pedagošku propedeutiku Vučić. I brzo je zaključuje: s tri godine sam znao kada je bila Kosovska bitka. Ne treba se tome čuditi, tako rade svi laici (umalo da napišem lažovi, a sve kao da izbegnem uvredljive reči kao „ignorant“ i „amater“, što Vučić jeste, u svemu), uzmu sebe za meru stvari i tako sude o svemu o čemu inače pojma nemaju.
Shvatimo te gluposti za trenutak ozbiljno, kao što su mnogi progovorili ozbiljno o pola sata časa. Kako Vučić zna šta deca znaju ili ne znaju? Ne, recimo, neka deca (ona sa kojima je razgovarao, na primer), nego baš sva deca. Isto važi i za pola sata časa, kao i za klađenje – ko je uradio istraživanje, na kom uzorku, ko je sastavio pitanja i sa kojim ciljem? Na sve to, Vučić kaže – ja sam pričao. Evo, i ja ću da kažem – i sâm sam pričao, deca imaju pažnju i za više od 45 minuta, i bez greške deklamuju važne datume iz domaće istorije.
Ne moramo više da budemo ozbiljni, barem kada komentarišemo Vučića. Nešto drugo je važno, i to u najmanje dve ravni. Prvo, režim s Vučićem na čelu i dalje misli da je nacionalizam u Srbiji tako jak da se njime ovde još mogu zaluđivati ljudi i dobijati izbori. Drugo, Vučić je otkrio školu kao temu koja tišti ljude i sad će da gazi i po temi i po samoj školi (kao da dosad nije). I jedno i drugo treba da nas brine. Jedino tu zabrinutost mogu da ponudim kao objašnjenje/opravdanje za to što se ovde uopšte bavimo onim što Vučić govori.
1.
Dakle, nacionalizam – džabe studenti obeležavaju (ako se to tako kaže) Savindan, Sretenje, Vidovdan… Džabe nose ikone, krstove i srednjovekovne barjake (ali ne i zastave, nikako, recimo EU). Džabe im njihovo vatreno i izričito rodoljublje, jer izgleda da u Srbiji ima još onih koji su spremni da poveruju Vučiću kada kaže da mnogi među studentima ne znaju kad je bila Kosovska bitka. Ja sam pak siguran da to zna svaki student i kada bismo ga probudili i pitali u – proverbijalnih – pola noći.
Ne samo što Vučić uprkos njihovim barjacima, ikonama, krstovima, vidovdanima, šajkačama, te vatrenim rodoljubivim govorima… može da kaže da oni o srpskoj istoriji toliko pojma nemaju da ne znaju ni zašto je važan Vidovdan, nego još računa da ima onih koji će to prihvatiti zdravo za gotovo. Prepešačili studenti Srbiju uzduž i popreko, zvonili i kucali od vrata do vrata, i kao da još nisu uspeli sve, ali baš sve u Srbiji da uvere u svoje rodoljublje i u autentičnost svog Vidovdana.
Da li bi to oni sad trebalo da prestanu da nose sve te nacionalne đinđuve kao dokaze svog rodoljublja, je l to hoću da kažem? Ne. Nikako. Treba da nose šta god pomisle da bi voleli da ponesu. A šta će zaista poneti ne sme zavisiti od toga šta im neko o tome kaže. Naprotiv, sami treba da procene šta ima smisla da nose. Ja razumem njihovu potrebu da se patriotski potvrde; znam i da je u Srbiji ulaznica u javni prostor izgovaranje floskula o Kosovu. Ali, tome nije tako slučajno.
To je nametnuti takozvani dominantni javni diskurs, to jest domaća opštevažeća mera legitimnosti i kredibilnosti, naravno, lažna, kvazimera. A da nije na stvari autentično rodoljublje, nego čista zloupotreba patriotskih osećanja, ne mora se pokazivati samo činjenicama o stanju na Kosovu i doprinosu tekućeg režima da to stanje bude takvo kakvo jeste. Uzmimo samo tu puku laž ili – da budemo fini – neproverenu tvrdnju da deca i mladi ovde ne znaju kad je bila Kosovska bitka.
To je tako teško i zamisliti, pa kada neko to izgovori, na tu kvazitvrdnju moramo odgovoriti zgražanjem i odmah pomisliti da niko to ne bi izgovorio da zaista nije istina. Ali, pošto obuzeti pravedničkim patriotskim gnevom duboko udahnemo i smirimo se, razmislimo – što je uopšte važno da li neko zna tačan datum Kosovske bitke, to jest kada pada Vidovdan? Odnosno, ako i ne zna, šta to tačno govori o toj osobi? Konačno, zašto bi to bio ugoni kamen domaćeg identiteta i pogleda na svet?
Ni na jedno od ovih pitanja (pogotovo kad nam je datum Kosovske bitke na jedan klik na internetu) nema smislenog odgovora, jer su pitanja sama po sebi apsurdna. Ali studenti uporno nose nacionalne đinđuve i patriotski se dokazuju, što samo ide naruku režimu protiv koga su – u to nimalo ne sumnjam – najiskrenije i najpožrtvovanije ustali.
2.
Dakle, škola – treba strahovati da su joj dani u Srbiji odbrojani kada ju je Vučić uzeo u usta. Jer, kada se on na nešto obruši, od toga ne ostane ni kamen na kamenu. Evo, pogledajte pravosuđe. Ili, što je ostalo pomalo u drugom planu, zdravstveni sistem. Sećate se kako je u vreme korone Vučić brinuo o bolnicama i pacijentima. I, gde nam je danas zdravstveni sistem? To malo što je od njega ostalo, a to su uglavnom dobri lekari, Vučić gleda da razjuri i pregazi, da ne ostane više ništa.
Škola je u poslednjoj deceniji i po bila više puta pregažena, i ono jednom davno, kada su nastavnici štrajkovali pola godine, pa onda opet u vreme korone, pa posle 3. i 4. maja, i evo sad, u vreme velike pobune, kada su se škole i univerziteti pokazali kao ugaoni kamen na koji su se čvrsto oslonili pobunjeni žitelji Srbije. Ali, svaki put do sada, to su bile improvizovane mere, za jednokratnu upotrebu. Sad smo stigli u fazu sistemskog razaranja.
Od uvođenja obaveznog, jednog jedinog kompleta za grupu nacionalnih predmeta (ubiće nas Vidovdan), preko pola sata časa, do Kosovske bitke, prvog i drugog ustanka, bombardovanja Beograda (jer i to je kod Vučića u igri, pri čemu, verujem, da on ne misli na 6. april, nego na savezničko bombardovanje Beograda) – sve su to mere koje će uništiti domaće obrazovanje, i u tom smislu, Vučić je sa svojim kvazirodoljubljem gori od bilo kog zamislivog kolonijalnog upravnika.
Čitalac, moj vršnjak, seća se da se u socijalističkoj Jugoslaviji o kvalitetu škole govorilo takođe eliptično – recimo, kakve su to naše škole i šta se u njima uči ako deca iz njih izlaze a da ne umeju redom da nabroje sedam partizanskih ofanziva. Po analogiji, to bi bilo isto kao kada bismo danas pitali ko je na srpskoj strani bio na čelu konjanika, a ko na čelu kopljanika u bici na Kosovu. Ali, kao i sa pola sata časa, tako i sa tom bitkom, zahtev je ponižavajuće minimalan – reci mi kad je bio Kosovski boj i držaću te (ili neću) za rodoljuba.
Da privedemo kraju – Vučić bi da ceo učinak naše škole bude ono što je on naučio već sa tri godine. Kaže on, ja sam sa tri godine znao kad je bila Kosovska bitka, a sad to ne znaju ni studenti (e moj Vidovdane, e moje Sretenje). Sve sam izdajnik do izdajnika. Pa šta radite u školi – pita uzrujani Vučić. I vi, i vaši nastavnici. I sugeriše odgovor – oni bi, za razliku od mene, da se klade u srpske zemlje i prokockaju ih. Kao da to hoće da nam kaže.
I onda, ne pola sata časa, nego škole uopšte nisu nam potrebne. To je sledeći korak u Vučićevoj reformi obrazovanja. Tako govori napredni trogodišnjak, pošto je već u ranom detinjstvu savladao sve što je potrebno da zna predsednik Srbije.