Setimo se vica o susretu istraživača sa domorodačkim plemenom. „Ima
li među vama kanibala?“, pita on. „Nema“, odgovaraju oni, „poslednjeg
smo juče pojeli“. Da bi se konstituisala civilizovana zajednica jedući
poslednjeg kanibala, završni čin se mora nazvati drugačije. To je neka
vrsta prvobitnog greha koji se mora izbrisati iz sećanja.
Tako je i tranzicija ka modernom pravnom poretku na američkom
„divljem zapadu“ ostvarena kroz brutalne zločine i njihovo kasnije
prikrivanje mitovima. Kako kaže junak vesterna Džona Forda Čovek koji je ubio Liberti Valansa, „kada legenda postane činjenica, ozvaničite je“.
Ali činjenice koje potiču iz legendi nisu proverljive istine. One su
društveni artefakti: zajedničke ideje koje čine osnovu stvarno
postojećeg društveno-političkog poretka. Ako bi ih dovoljno ljudi
odbacilo, čitav poredak bi se raspao.
Ti društveni artefakti omogućavaju da prvobitni gresi društva ostanu u
dubinama, odakle dejstvuju u tišini, jer se savremena civilizacija još
uvek oslanja na varvarstvo. Podsetimo se kako je u Americi pravni aparat
korišćen za pravdanje nezakonite prakse torture, koja je nazivana
„proširenim ispitivanjem“.
Sada se, međutim, pojavljuje nova vrsta političkog iskupljenja. Kako filozofkinja Alenka Zupančič primećuje u svojoj novoj knjizi Neka trunu
(na koju se ovde značajno oslanjam) sve češće imamo vođe koji se ponose
svojim zločinima „kao da je to neka vrsta fundamentalne moralne razlike
ili razlike u karakteru, jednom rečju hrabrosti, jakog stomaka da se
zločini čine otvoreno“. Ali Zupančič odmah dodaje:
„Ono što može izgledati kao hrabro kršenje zakona, koji ponekad od
nas zaista zahtevaju licemerno ponašanje, u stvari je direktna
identifikacija sa mračnom stranom državne moći. To nije nešto drugo ili
drugačije. Ti ljudi krše sopstvene zakone. Zbog toga, čak i kada su na
vlasti, ovi lideri se i dalje ponašaju kao da su u opoziciji, bune se
protiv vlasti, duboke države i slično.“
Ovaj opis se očigledno odnosi na Donalda Trampa, koji je nedavno pozvao
na ukidanje američkog ustava. Dobar primer je i Rusija. Predsednik
Vladimir Putin je 10 meseci insistirao na tome da u Ukrajini nema rata,
dok su ruski građani rizikovali krivični progon ako bi tvrdili suprotno.
Sada je prekršio sopstveno pravilo i priznao da je Rusija u ratu.
Slično tome, Putinov prijatelj Jevgenij Prigožin dugo je poricao da ima bilo kakve veze sa Vagner grupom ruskih plaćenika. Sad priznaje da je osnovao grupu, da se uplitao u izbore u SAD i da će to nastaviti da čini.
Političke ličnosti poput Trampa i Putina hrabrost redefinišu kao
spremnost da se krše zakoni ako je to u interesu države ili njih samih.
Implikacija je da civilizacija opstaje samo ako ima hrabrih patriota
koji će obavljati prljavi posao. To je izrazito desničarski oblik
herojstva: lako je biti plemenit u ime svoje zemlje, ali samo oni tvrdog
srca su u stanju da za nju počine zločine.
Tako je 1943. Hajnrih Himler, arhitekta Holokausta, govorio
o „slavnom poglavlju naše istorije koje nikada nije i nikada neće biti
napisano“. Pitanje je bilo šta raditi sa jevrejskim ženama i decom.
„Opredelio sam se za čisto rešenje“, rekao je Himler okupljenim SS
oficirima. „Ne bi bilo pravedno istrebiti muškarce… a dopustiti da
njihova deca odrastu u osvetnike protiv naših sinova i unuka. Doneta je
teška odluka da ovaj narod nestane sa lica zemlje.“
U savremenoj Rusiji je na snazi ista ideja o opravdanosti zverstava. Duma je 14. decembra usvojila
predlog po kome se svi zločini počinjeni u Donjecku, Lugansku,
Zaporožju i Hersonu pre aneksije tih ukrajinskih regiona „neće smatrati
zločinom kažnjivim po zakonu“ ako se zaključi da su počinjeni „u
interesu Ruske Federacije“.
Nejasno je kako će ta procena biti doneta, ali je verovatno da će zločini, tortura, silovanja, ubistva, pljačke i vandalizam počinjeni od strane ruskih snaga biti pravdani i možda slavljeni. To podseća na paradoks iz Sofoklove Antigone, gde je rizičnije biti moralan nego saučesnik zločina.
„Ruska kultura“, primećuje
istoričar Timoti Garton Eš, postala je „kolateralna žrtva Putinovog
autokanibalizma“. Zato je „vreme da se zapitamo da li je Putin
objektivno agent američkog imperijalizma. Jer nijedan Amerikanac nikada
nije naneo ni upola toliko štete onome što Putin naziva ruskim svetom
kao sam ruski lider“. U istom tonu je kazahstanski novinar Arman Šurajev
nedavno izgrdio
siledžiju od ruskog ambasadora u toj zemlji: „Vi izazivate rusofobiju
svojim glupim postupcima… Vi ste idioti, kanibali koji jedu sami sebe.“
Paradoksalno, ruska vežba iz lažne transparentnosti čini
mistifikaciju državne moći još opasnijom, urušavanjem naše moralne
osetljivosti. To pokazuje zašto su nam ljudi poput osnivača Vikiliksa,
Džulijana Asanža, potrebni više nego ikada. Asanž je naša Antigona.
Godinama je držan u limbu i izolaciji, u iščekivanju odluke o izručenju
Sjedinjenim Državama zbog špijunaže, to jest zbog objavljivanja
dokumenata koji razotkrivaju mračne strane američke politike. Iako je to
činio na možda problematične načine, moja novogodišnja želja je da
predsednik Džo Bajden pokaže pravu hrabrost i odustane od optužbi protiv
Asanža.
Project Syndicate, 30.12.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 03.01.2023.