Seoce Licerat (Lützerath), između Kelna, Ahena i Diseldorfa, većih
gradova u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija, već nekoliko godina je
predmet teških ekoloških bitaka, dakle izvesno nije posledica „nužde“
prelaska na grejanje na ugalj zbog rata u Ukrajini. Iseljavanje
stanovnika i rušenje objekata počelo je još 2018. Pre toga, vodila se
bitka za obližnju šumu Hambah (Hambach): posle pada „Hamija“, vodila se
bitka za „Lici“, i obe su izgubljene. Pobednici su napravili otvoreni
ugljenokop u Hambahu, a pored Licerata još je 5 sela predviđeno za
rušenje i otvaranje kopova lignita, najprljavije od svih vrsta uglja.
Gazde su RWE (globalno prisutni koncern za čistiju energiju) i rudnik
Garcvajler (Garzweiler II), koje još od 1978. kopaju lignit u tom
području. Dosada su sve presude sudova u Kelnu i Ahenu bile u prilog
gazda. Stvari se dakle nikako ne mogu prikazivati kao žalosna dilema
između smrzavanja Nemaca i pravičnih ekoloških zahteva, a izjave RWE da
će lignit grejati ljude „već narednih dana“ su koješta. Naročito je
koješta vizija pokrajine sa jezerom kada se završi eksploatacija
lignita, koja će tada postati još starija i lepša. Naravno da se,
koracima unazad, Putin može opravdano optužiti da je sve to izazvao. No
šta ćemo sa tim da danas skoro 60% nemačkih građana misli da ekološki
pobunjenici imaju pravo? Nije reč o tome da vole da se zimi smrzavaju po
kućama: uostalom, loženje uglja po kućama je nešto što vlasti ne samo
da ne preporučuju, nego ponekad i kažnjavaju. Čak i muke zelenih u
parlamentu smešno su nevažne u poređenju sa većinskim stavom građana. To
je ključna razlika između borbe za Lici i mnogih drugih slučajeva
opsade nervnih čvorova kapitalizma.
Prekjuče, u ponedeljak, iz tunela koji su iskopali ispod sela izašli
su i predali se policiji dvojica zadnjih branitelja Licija, aktivisti
pod imenom Pinki i Brejn, po junacima crtića iz 90-ih, laboratorijski
pacovi: Brejn je smišljao kako da osvoji svet, Pinki je bio idiot. Juče
je bila zaposednuta jedna od železničkih pruga koje vode u rudnike. U
prošlu subotu je u Lici došlo oko 35.000 demonstranata iz cele Nemačke,
došla je i Greta Tunberg, koja uvek kasni jer putuje vozom. Iza kordona
policajaca dizala se preteći ogromna mašina za iskopavanje. U prošli
četvrtak je počelo nasilno izbacivanje aktivista koji su skvotovali u
selu otkad su raseljeni zadnji stanovnici. Sem kuća i ruševina koje je
mašinerija odmah napravila – među prvim žrtvama bila je seoska crkva –
aktivisti su naselili stara i podigli mnogo novih boravišta u krošnjama i
na drvenim tornjevima, međusobno povezanih konopcima, tako da se moglo
kretati i vazdušnim putem. Nova arhitektura Licija, zahvaljujući
dokumentaciji, sigurno će se proučavati. Portal aktivista je hakovan,
čekamo novosti sa drugog mesta. Celo selo postalo je model
postkatastrofičnog preživljavanja. Lici je mesto sećanja koje pruža
podjednake izazove mašti i tvrdom praktičnom snalaženju.
Koji je bio osnovni zahtev aktivista, ne samo ekologa među njima?
Neverovatno minimalan i na prvi pogled irelevantan: pustiti na miru taj
mali komad zemlje. No dovoljno je setiti se nedavnih poplava upravo u
tom delu Evrope (zapadni deo Nemačke, Belgija) i zastrašujućeg
pustošenja oblasti koje nikada ranije nisu bile izložene takvom
razaranju od strane relativno malih reka: pravi razlog bio je da su te
male reke pobesnele kad su našle nove puteve, koje su napravili više od
veka intenzivno korišćeni i šireni kopovi u tom poznatom rudarskom delu
kontinenta. Stav javnog mnenja danas je takav da će ostala sela
predviđena za rušenje verovatno ostati netaknuta, što neće tek tako
promeniti rečnu ćud. Promena ljudske, čak i ako bi se dogodila,
verovatno kasni. Izgledi su nam 50%-50%.
Taj deo Nemačke dobro poznajem, živela sam neko vreme u Esenu i
povremeno putovala vozom između Kelna i Ljubljane. Među mnogim mestima
sećanja, Lici je uistinu neophodna dopuna. Esen je tokom rata bio skoro
potpuno uništen u bombardovanjima, sa dobrim razlozima, pre svega zbog
Krupove fabrike oružja, Simensa i ogromne rudarske industrije. Desetine
hiljada robova iz cele Evrope radilo je u tim industrijama. Bila je
sagrađena čak i lažna Krupova fabrika, da bi prevarila engleske pilote.
Posle rata, svi užasi dobili su novi izgled i upotrebu, Esen je čak bio
centar „zelenog“ preokreta: Krupova vila Higel postala je dom kulturnih
ustanova, rudarski kompleks proglašen je Uneskovim spomenikom, u njemu
cvetaju luksuzni lokali, pozorišta, galerije, grad okružuje pet jezera
od kojih nijedno nije prirodno… i još uvek je centar nemačke energetike,
recimo RWE koncerna. Lici nije imao šanse, jer je naprosto siromašan.
Maskirana prošlost i maskirana sadašnjost su se tu surovo razotkrile.
Ako bi se seoce zaista očuvalo kao spomenik ekološkog aktivizma i
industrijske destruktivnosti, to bi značilo samo jedno: da smo
preživeli. U to se danas može pre svega sumnjati.
Peščanik.net, 18.01.2023.