Foto: Ilustracija
Kada smo pre par godina supruga i ja odlučili da se sa dvoje male dece iz Slovenije vratimo na imanje mog dede, duboko u planine, znali smo da dolazimo u jednu od najsiromašnijih opština u Srbiji u koju skoro četrdeset godina nije stigla nijedna investicija.
Odluka o nastavku zasnivanja porodice u mestu gde je priroda surova i bajkovita, mentalitet duboko tradicionalan, vlast nesposobna, nekompetentna i korumpirana, siromaštvo ogromno, posledica je naše želje i potrebe za drugačijim životom od onog na koji smo navikli u gradu i Evropi.
Ta odluka nije ni posebna ni hrabra, naprosto je naša i ne bi se ticala nikoga sem nas, da polako ali sigurno zahvaljujući strukturalnim preprekama postaje neodrživa.
Po dolasku u selo Akmačići pored Nove Varoši, od ušteđevine kupujemo koze i ovce, renoviramo staru dedinu kuću od kamena i drveta za izdavanje i nastavljamo radove na novoj nedovršenoj kući.
Dok očekujemo treće dete, početni elan se gubi zahvaljujući saznanju kako je ulaganje u koze skoro pa propalo jer nam je čovek iz Prijepolja od kojeg smo kupili koze svesno ili ne podvalio koze sa artritisom.
Pravno gledano, ništa nismo mogli preduzeti, osim čišćenja i zamene grla, dakle dodatni posao i trošak.
Kako bismo dopunili kućni budžet, pored proizvodnje kozjeg sira, počinjemo se baviti gljivarstvom, proizvodnjom domaćeg sirćeta od divljih jabuka, turizmom, branjem čajeva…, sami, supruga i ja sa troje male dece.
Svi naši pokušaji da sopstvenim radom napravimo održivo poljoprivredno domaćinstvo su propadali.
Budući da živimo na teritoriji Specijalnog rezervata prirode „Uvac“, istoimeno preduzeće koje je od nekadašnje nevladine organizacije volšebno postalo d.o.o. sa izvršnim ovlašćenjima, zabranjuje nam gradnju neophodnih pomoćnih objekata na sopstvenom imanju dok preko puta nas godinama niču nelegalne vikendice bez ijedne dozvole.
Pored toga, ograničavaju broj koza i ovaca koje možemo imati, sa obrazloženjem da zagađuju prirodu.
To što je obližnja mlekara zagadila i uništila izvore pijaće vode koju meštani ovog kraja nemaju već godinama izgleda niko ne doživljava kao problem.
Osim što nemamo pijaću vodu, veći deo godine u slavinama nemamo ni tehničku vodu, naročito leti. U retkim trenucima kada je ima, možemo se nadati da kroz slavine teče između dva do četiri sata dnevno, ali nikada ne znamo tačno kada. Neretko je nema danima.
Prema izveštajima „Batuta“ na teritoriji opštine Nova Varoš, petina vode u vodovodima je neispravna (sadrži bakterije, teške metale…), pa ni stoku nije preporučljivo pojiti tom vodom.
O turističkom potencijalu ovog dela zapadne Srbije priča se svakodnevno, dok u praksi stvari stoje potpuno drugačije.
Primera radi, u turističkoj sezoni svojom barkom za vožnju turista jezerom mogu isploviti jednom svaka dva dana, iako obavljam sve legalno, plaćajući pripadajuće poreze.
Put koji vodi do moje kuće i jezera verovatno je najduži makadamski put u opštini koji gotovo niko ne održava.
Usled velikih kiša, sami krampom radimo drenažu puta kako ga voda ne bi u potpunosti odnela. Trenutno su kanali na određenim deonicama duboki i do pola metra, a poslednji sneg je doneo ogromne smetove sa temperaturom i do minus 20 stepeni.
U MZ Akmačići je proglašena vanredna situacija, ali u praksi to ne znači ništa. Niko od nadležnih nas nije ni pozvao, ni obišao, kamoli da su nam pomogli. Danima smo bili zavejani, najstarija ćerka nije išla u školu, a da nam je kojim slučajem zatrebao lekar niko do nas ne bi mogao doći.
Početkom prošle godine zahvaljujući Fondaciji Novak Đoković otvoren je novi vrtić koji ni dan-danas nije počeo sa radom, bez jasnog i suvislog objašnjenja. Otvoren uz veliku medijsku pompu i dalje je zatvoren za nekoliko desetina dece kojima je vrtić preko potreban.
Krajem januara završena je javna rasprava o planu upravljanja SRP Uvac do 2032. godine koji ima niz veoma problematičnih stavki, pored nemanja plana za rešavanje postojećih problema, utvrđivanja odgovornosti i adekvatnih sankcija za one koji devastiraju ovo područje i onemogućavaju normalan život meštanima.
Mimo plana upravljanja SRP Uvac, planira se izgradnja vizitorskog centra na brani „Rastoke“, u blizini hranilišta beloglavih supova koji osim što su strogo zaštićeni predstavljaju jedan od simbola cele Srbije.
Postojećim zakonodavnim okvirom na ovom mestu je ograničeno kretanje ljudi, osmatranje, a naročito gradnja bilo kakvih objekata. U isto vreme niko ne odgovara na pitanje zbog čega vode u nekim delovima jezera nije bilo skoro godinu dana, pa su korita obrasla travom, zahvaljujući Drimsko-limskim hidoelektranama.
Branu imamo, jezero se prazni, a naponska mreža je u katastrofalnom stanju, pa struje nestaje više puta dnevno.
Upravo ovaj poslednji problem predstavlja ključni razlog zbog kojeg pišem tekst.
Nije ovaj tekst lament nad problemima koje imamo, niti ukazivanje na licemerje onih koji govore o natalitetu i povratku mladih na selo, već poslednja opomena kako meštanima, tako i svim relevantnim društvenim akterima da se trgnemo, organizujemo i sprečimo uništavanje neobnovljivih resursa, posledično i naših života.
Nova Varoš do sada nije bila u fokusu centralnih vlasti, a ni opozicije jer smo na kraju sveta sa gotovo nepostojećim (malim) biračkim telom niti je do sada bilo ko sa krupnim kapitalom bacio oko na ovaj kraj.
Poslednjih meseci to se menja. Sada je pravo vreme da to sprečimo i osmislimo održiv razvoj na zadovoljstvo kako ljudi, tako i ostatka biljnog i životinjskog sveta.
Autor je stočar, poljoprivrednik, otac troje male dece iz Akmačića