Svako kome
je ostalo iole mozga zna da je Eletroprivreda Srbije epicentar korupcije.
Godinama je javna tajna da se preko EPS nameštaju bezbrojni poslovi ortacima,
kumovima, pajtosima i burazerima, da se peru pare, da se krade i apa kao da
nema sutra.
Zna se,
takođe, da je srpsko pravosuđe davno ohlađeni pokojnik koji mrda onako kako
gazda nalaže, dakle zombi. Sad, naravno, treba biti korektan prema poštenim
sudijama o tužiocima pa napisati, dobro, ‘ajde, ima još poštenog sveta u
pravosuđu, ali problem nije u poštenim pojedincima, nego u zombi-sistemu živog
mrtvaca koji sudi i persuđuje.
Poneka
zdrava ćelija u obolelom organizmu ne znači da je organizam zdrav, naprotiv.
Mogli smo u to da se uverimo kada je Bojana Savović, tužiteljka Višeg javnog
tužilaštva, promptno smenjena, pošto je posle njene jednogodišnje istrage
uhapšeno šest likova u EPS. Smenjena je i njena koleginica Jasmina Paunović,
koja je takođe “radila” na EPS.
Nemam nameru
da i ja ovde davim o ove dve gospođe, koje su nogirane čim su se usudile da
izdaju nalog za hapšenje tamo gde se ne hapsi, svi slobodni srpski mediji
danima pišu o njima. Samo ću podsetiti na to da je, prema svedočenju Savović,
čim je došlo do hapšenja, pozvana kod šefa VJT Nenada Stefanovića, gde je
obaveštena o premeštaju u drugo odeljenje.
Paunović je
istakla da nije želela da radi protivzakonito svoj posao, prema usmenim
nalozima pomenutog Stefanovića, pa je tako dobila šut-kartu na nižu poziciju.
Za tužioca Stefanovića čuo sam pre nekoliko meseci, kada mi je dobro obavešteni
izvor koji se bavi (ne)bezbednošću novinara rekao da je Branko Stamenković (o
njemu malo kasnije) u odnosu na ovog tipa nežni maslačak.
Rečeno mi
je, dalje, kako se sumnja da je tužiteljka, koja je, u leto 2021, odbacila
krivičnu prijavu koju smo Nenad Kulačin i ja podneli protiv Aleksandra Šapića,
jer nam je u jutarnjem programu TV Pink pretio smrću, “Stefanovićev čovek”.
Nisam bio preterano iznenađen, osim što sam tom prilikom loše čuo da se
Stefanović zove Nebojša, a ne Nenad, pa mi je, eto, to bilo čudno.
Da
tužiteljka nema veze sa pravom i pravdom bilo je jasno i bez naknadnog
teoretisanja čiji je “čovek”, pošto je Šapića kurtalisala krivične odgovornosti
sa osmehom na licu, što je ovoga ohrabrilo da zaređa sa tužbama za povredu
časti i ugleda (dve protiv Kulačina i mene i treća samo protiv mene) zbog naših
šala i kritika na račun njegove Bradate Nadogradljive Nežnosti.
E sad, taj
Nenad (Neša?) Stefanović je očigledno dark lord srpskog tužilaštva, ali
istovremeno i trapavi dark lord, pošto se na tužiteljke Savović i Paunović
sapleo kao na koru od banane, jer sada svi misle da s njim nešto ozbiljno nije
u redu, čim poziva na razgovore i smenjuje tužiteljke, koje deluju kao da rade
svoj posao. Njih dve odradile su i posao za javnost.
Kad su
smenjene, ljudi su naprosto podivljali! Izašli su na ulice, u svim srpskim
gradovima, na desetine hiljada njih, vikali su “Pravda za naše tužiteljke!”,
“Hoćemo i mi kao Rumuni!”, eno ih još uvek na ulicama, nema veze što duva vetar
i pada sneg, oni neće da se sklone, dok pravda ne bude zadovoljena, dok se
tužiteljke ne vrate na posao.
Pošto se ovo
nije desilo, već je protest prošao jedva primećeno, i to u danima kada, u
iščekivanju Vučićevog briselskog glupiranja, nije bilo nikakvih drugih vesti,
rečeni Stefanović može mirno da spava. A šta tek reći za Zagorku Dolovac, koju
niko ni ne pominje ovom prilikom. Ona se tako dobro uklopila u srpski
pravosudni leš da su ljudi izgleda zaboravili da postoji, ili su shvatili da je
pozivanje Dolovac na bilo kakvu odgovornost podjednako delotvorno kao učenje
bubašvaba da igraju fudbal.
Sad stižemo
do Branka Stamenkovića, tužioca za visokotehnološki kriminal i člana radne
grupe za bezbednost novinara. Kada smo Nenad Kulačin i ja, u jesen 2021,
prijavili preko dvadeset pretnji smrću, zakazan je jedini vanredni sastanak
radne grupe u istoriji radne grupe, preko Zooma.
Bili su tu
predstavnici novinarskih udruženja, neki bradonja iz MUP, Veran Matić,
Stamenković, Nenad i ja. NIkada u istoriji radne grupe nije se desilo da
novinari kojima se preti budu prisutni na sastanku radne grupe i Nenad i ja smo
se osetili počastvovanim. Sa Stamenkovićem je razgovor bio korektan, kao i
obično sa tužiocima ovog odeljenja, ali bez rezultata, kao i obično sa
tužiocima ovog odeljenja.
Tačnije,
samo je jedan tip od njih dvadeset postigao sporazum sa tužilaštvom o priznanju
krivice, a ostali, pa, jebiga, neće gugl da da informacije, neće fejsbuk da da
informacije, neće stranci, prokleti bili, da daju podatke o svojim korisnicima,
a sve su mreže s kojima su nam pretili njihove.
Sedimo
jednog dana dva tužioca i ja u VTK i oni me isleđuju, u svojstvu oštećenog u
slučaju lika koji mi je u junu, 2021, preko Instagrama, pretio klanjem.
Uhapsili nekog lika. Ne mogu sa mnom da podele dokazni materijal, dokazni
materijal je obezbedila policija. Pitam ih da li ste pogledali malo onaj
instagram profil koji se za jednu tačku razlikuje od profila koji mi je pretio.
Nismo, nema potrebe.
Pitam ih da
li ste svesni da mi ministar unutrašnjih poslova (Vulin) preti hapšenjem sa
malog ekrana, zbog onoga što govorim. Ćute. Pitam ih da li im je jasno zašto
imam veliku rezervu prema njihovom osumnjičenom? Ćute. Pitam ih da li im je
jasno zašto mislim da je policija pronašla žrtveno jagnje.
Jebeš mi
sve, samome sebi bi rekao, Vidojkoviću, verujte nam. Vidojkoviću, ne
paranoišite. Bilo šta. Jok. Oni su ćutali, a ja sam bio prinuđen da se
pridružim krivičnom gonjenju, jer je VTK bio jedini oblik zaštite koji smo
mislili da imamo, pa kao, da ih ne ljutim. Na suđenje tom tipu nisam pozvan, o
presudi me obavestio Veran Matić, kao i o tome da će se VTK na nju žaliti, jer
je bila niža od najniže propisane. Po žalbi VTK, tip je dobio najnižu propisanu
presudu (o kojoj me je obavestio Veran Matić).
Hoću da
kažem, isto je da li će tužilaštvo s tobom da priča, da te sluša, da te gleda
sažaljivo, ili će Stefanović da smenjuje tužiteljke i da, u odnosu na
Stamenkovića deluje kao režimsko strašilo – sve je to ista ekipa. Koliko sam
samo puta čuo nemoj javno da pričaš o svemu (ovome što sam sad napisao), oni su
ti jedina slamka za koju možeš da se uhvatiš. Ispostavilo se da slamka ne
postoji.
A sad,
parničenje. Možda znate, a možda i ne, da sam za treću Šapićevu tužbu saznao
tek kada sam pozvan na drugo ročište. Nije mi bila uručena, nije mi bio uručen
poziv za prvo ročište, već tek za april, 2023. Pošto je bilo ozbiljnih problema
još sa uručivanjem prve tužbe, otvoreno sam izrazio zabrinutost da se protiv
mene vode postupci o kojima nemam pojma i o kojima ću biti obavešten tek kad me
sud opelješi prvostepenom presudom.
Upravo to se
desilo Sergeju Trifunoviću, protiv koga je Zoran Babić podigao dve tužbe, a po
svoj prilici, Sergej za jedan od ova dva postupka nije znao. Trifunović se
uredno odazivao na ročišta u jednom postupku, dok je drugi, paralelni, postupak
u zombi pravosudnom sistemu Srbije protiv njega vođen a da nije imao pojma ni
da je pokrenut, sve dok mu nije, na osnovu prvostepene presude, blokiran tekući
račun.
Onaj koji se
glasno suprotstavlja srpskom režimu može da očekuje: 1) da bude krivično gonjen
bez ikakvih pravnih osnova; 2) da bude osuđen od strane zombi suda na
fantomskom postupku, o kom ništa nije znao; 3) da bude osuđen od strane zombi
pravosuđa na postupku o kome je sve znao i 4) da će onaj ko ga je prebio, ubio
ili mu je pretio biti: 4a) oslobođen, 4b) osuđen na kaznu manju od minimalne,
4c) osuđen, pa ubrzo pomilovan, 4d) osuđen pa pušten na uslovno izdržavanje
kazne i 4e) neće nikada biti ni otkriven.
Pravda za
tužiteljke. Vječnaja pamjat za srpsko pravosuđe.
(Autor je
zbog životne ugroženosti privremeno relociran iz Srbije i nalazi se pod
zaštitom Međunarodnog PEN centra)