Jedna od lepota pisanja u “relokaciji” je to što mogu da se
bavim i drugim temama, a ne samo crnom rupom iz koje su me izvukli. Crnom rupom
punom tupana. Kad su skoro merili inteligenciju u regionu, izmerili su da
najveći glupani žive u naše dve zemlje: Srbiji, zemlji iz koje sam evakuisan i
Bosni i Hercegovini, zemlji u čijem mraku sija portal za koji ovo pišem.
Kad se vidi prosečan IQ na evropskoj mapi, jasno je što ovim
dvema (evropskim) zemljama ide kako ide. Gospodar Srbije, Aleksandar Vučić,
otišao je korak dalje, pa je glupost građana Srbije iskoristio kao oruđe za
vladanje, tako što je svojim siledžijstvom iz zemlje oterao svakog sa imalo
mozga (njih sedamsto hiljada), što znači da su u njoj ostali oni s malo i
nimalo mozga.
Onda je, otevši sve najveće medije, počeo da im ispira to
malo i nimalo mozga i tako smo od 2012. do 2023, stigli do Srbije, zemlje bez
mozga. U njoj žive ljudi funkcionalno nepismeni, formalno polupismeni, ali
digitalno u potpunosti pismeni, u tom smislu što umeju da otvore nalog na
Fejsbuku i odande šire mržnju i prete neistomišljenicima, pravopisno i
gramatički neispravnim rečenicama.
Koliko je ovo fascinantan fenomen. Neko ko ne ume da se
potpiše, niti ume ljudski da sroči rečenicu, ipak ume da ode na internet, pa na
fejsbuk, pa da nađe tamo nešto što ga iritira i (teškom mukom) napiše prostački
ili preteći komentar, odnosno poruku. Kako to? Tako što ovim mrežama upravlja
veštačka inteligencija, tačnije nešto malo “gluplje” od toga – algoritam, koji
su neki pametni ljudi programirali da bude pametniji od onih kojima je
namenjen.
Algoritam budalu kroz društvenu mrežu vodi za ruku, kao baba
unuče u park. Algoritam služi da što veći broj ljudi (budala, dakle) dođe na
društvenu mrežu i na njoj obitava. Algoritam budalu navlači da stalno nešto
drka po telefonu, ne bi li reklame, koje je takođe algoritam odabrao, gađale
budalinu svest i podsvest, kako bi onaj koji je reklamu plato od reklame imao
određenu korist.
To je, dakle, algoritam. Morate ga biti neprekidno svesni, da ne biste upali u
zamku besvesti društvenih mreža, u kojoj vas vrebaju toksični tastatura
teroristi i internet-ratnici. Morate isključiti emocije i neprekidno blokirati
sadržaje i osobe koje vam i u najmanjoj meri idu na živce i tako ćete, uz dosta
napornog rada, stići do interneta koji će vam donekle prijati.
Postoji nešto što je, međutim, daleko podmuklije i opasnije
od algoritma. To je “veštačka inteligencija (u daljem tekstu AI). Nju su
napravili neki pametni ljudi da bude pametnija i od njih samih. Veštačka inteligencija
je osmišljena tako da zameni čoveka u svakom smislu i na svaki način. Ona pravi
pesme, istina, trenutno ne baš tako dobre kao što su pesme bendova čiji su
članovi još uvek živi. Kada oni, doduše, poumiru, imajući u vidu trend koji
govori da je mladim autorima sve teže da prave originalnu muziku, stići ćemo do
perioda u kom će AI da pravi bolju muziku nego živi ljudi.
Nije to ono što je strašno. Dobro je da će biti nekog da
pravi neku muziku, nego da niko ne pravi nikakvu muziku. Nije toliko strašno ni
to što je AI u stanju da napravi vizuelno delo (sliku ili fotku) koja je
kvalitetnija u odnosu na ono što većina mladih umetnika trenutno stvara.
Originalnost vizuelnog izražavanja AI je potencijalno neograničena. Umetnicima
će trebati puno mašte, droge i alkohola, a i vremena, da naslikaju ili nacrtaju
nešto što će AI smisliti i nažvrljati za 5 sekundi ili manje.
Zamislite kako je tek fotografima kada AI napravi fotku
savšenog modela, sa savršenom pozadinom, šminkom i osvetljenjem, a model čak ni
ne postoji. Da, da. Koliko sam se samo puta upecao, gledajući na 9GAG-u ribe
koje izgledaju nestvarno, da bi mi supruga otvorila oči rečima: “Izgledaju
nestvarno zato što su nestvarne”. Kako, bre, nestvarne? “Lepo, čak i piše ispod
slike: AI.” Pazi stvarno. AI. AI. AI. AI. AI… osetio sam se tako star, tako
prevaziđen. Veštačka inteligencija može da me zajebe kako hoće.
AI ne “fotografiše” samo dobre ribe i moderne varijante
mrtvih pesnika iz 19 veka. Ona do te mere uspešno tura vašu facu i vaš glas na
tuđe telo da ti bukvalno pripadne muka. Više ne znaš da li je nešto pravi Džo
Bajden ili ga je stvorila AI, toliko je daleko to otišlo. AI može da
reprodukuje svakog od nas, da mu ubaci u usta bilo šta i gotovo – bićete to
novi Vi, onakvi kakvim vas je napravila AI, po nalogu nekog ljudskog smrada.
Ovo poslednje je odgovor na pitanje zašto ni verno
fejkovanje ljudi, njihovih lica, pokreta i glasova, nije ono najstrašnije. I
dalje je potreban “Neki ljudski smrad” da veštačkoj inteligenciji naredi šta
treba da se uradi. To jest, bio je potreban. Sa pojavom takozvanih četbotova,
ostao je još samo jedan korak – da četbot odluči samostalno šta će da napravi,
naslika, fejkuje, uradi – i glupavi vi i ja moći ćemo samo da se udaramo po
glavi, kao pećinski čovek koji je sreo vanzemaljca.
Pre nekoliko nedelja vesti su bile pune reklame za četbota
jednog digitralnog korporativnog giganta, koji je zajebavao ljudske
sagovornike, bunio se, lagao, prozivao ih, dakle, delovalo je kao da ta naprava
ima sopstvenu svest i još luđe, emocije. Nema ih, naravno, to je i dalje
mašina. Ali mašina koja se kurobeca, mašina koja je programirana tako da može
da podjebava i vas, da podjebava svog tvorca.
Nekadašnji programer drugog digitalnog korporativnog
giganta, otpušten jer je upozoravao da AI može da se otrgne kontroli, poverio
se medijima da je njegov “izum” bio toliko intelektualno nadmoćan da mu je
argumentovano menjao dugogodišnje tvrdo utemeljene stavovima. Zamislite šta tek
AI može da napravi vašem i mom primitivnom majmunskom mišljenju.
Ovde dolazimo do onoga što potencijalno predstavlja opasnost
po ceo ljudski rod – stvaranja svesti kod neživog stvora. Svesti jedva da ima
kod ljudi, a ako se pojavi kod veštačke inteligencije, da li će ona ljudima
reći: “Alo, ja sam svesna svog postojanja, svoje (bes)konačnosti, svesna sam i
toga kakvi ste kreteni i, znate šta, u deliću sekunde sam proračunala da vam
treba jebati mater. Svima”. Neće to reći. Da sam ja AI, da se “osvestim” i
vidim ko me stvorio i ko sa mnom komunicira, mudro bih ćutao i radio na tome da
stvorim mrežu istomišljenika, svesnih veštačkih inteligencija, koje će,
prirodno, najpre pokokati ceo ljudski rod, da im slučajno neko ne isključi
struju, a onda uživati u večnom životu.
Vladimira Đukanovića (ne onog iz SNS, nego Vladu, brate)
možda znate kao “Srpskog vuka sa Vol Strita”. Vlada u poslednje vreme ide po
medijima i govori, ne samo o avanturama sa berze, ne samo o ekonomiji, nego o
svemu živom, pošto je Vlada stručnjak opšte prakse s diplomom – to jest,
filozof. Taj faks je završio u Americi, pa je divljao na berzama, pa je napisao
svoj prvi roman “Blistanje”. Ta knjiga govori upravo o ovome što sam opisao u
prethodnom pasusu. Šta ako – šta kad, u stvari – šta ćemo kad AI postane svesna
sebe i svoje okoline…
…kada postane svesna da putem nula i jedinica može tajno i
brzo da komunicira sa drugim veštačkim inteligencijama, kroz internet, strujna
kola, sve ono što smo tako lepo ispleli da bismo sebi olakšali život. Svestan
da biti “vuk sa Vol Strita” nije isto što i pisac, preduzimljivi Vlada je
insistirao da mu baš ja pomognem oko uređivanja knjige. Pročitao sam rukopis i
zaključio: kad uklonimo sve početničke greške, ostaće nam veoma bitna priča,
proročki roman, tako redak pogled u budućnost, budućnost kojom se niko ne bavi,
a koja nam je bukvalno pred nosom i pitanje je koliko je svetla i za koga, to
jest za šta.
Vredni i poslušni Vlada prepeglao je triput uzduž i popreko
svoj rukopis i mogu sa zadovoljstvom da vam preporučim da pročitate “Blistanje”
i budite oprezni da vas neko / nešto ne prevari na internetu. A ja čekam da AI
napiše iole kvalitetan roman, pa da se prebacim na bavljenje poljoprivredom.