Marko Vidojković: Eva je baš lepa

Evu Bošković upoznala sam 1997, na vežbama iz Rimskog prava.
Nije bilo teško uočiti je, sedela je sama u poslednjoj klupi u slušaonici,
odmah ispod krajnjeg levog prozora, verovatno baš zato da je ne uočimo. Posle
njenog predivnog lica, primetila sam ogromne sise, koje se trudila da sakrije,
tako što je nosila duks preko košulje, uz majicu na bratele, koju je nosila
preko brusa.

Sve to sam izbliza osmotrila, kad sam joj pre drugih vežbi
prišla i pitala je da li mogu da sednem pored nje. Jedino ti deluješ kao neko
zbog koga vredi sedeti ovde, obrazložila sam, a ona se refleksno, usled kratkotrajnog
napada sramote, zakikotala i meni je to bilo veoma slatko. Sedi slobodno,
odgovorila je Eva, koja je imala prćast nosić, pege oko njega i zelene oči da
padneš u nesvest.

Bila je iz Pančeva. Okej. Lav u horoskopu. To je isto bilo
okej, makar prema mom dotadašnjem iskustvu. Bila je i štreber, nosila je knjigu
sa sobom svaki put. I svesku. I običnu olovku. I hemijsku. I žuti marker.
Pitala sam je čemu sve to, a ona je odgovorila pa kad već moram da dolazim,
mislim da je pametno da naučim što više, da bih bila spremna za juni.

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Ja sam dolazila na vežbe samo zato što sam morala. Nisam
imala predstavu šta će se do juna desiti, da li ću uopšte i dalje biti na tom
fakultetu, koji već tada, na samom početku, nije obećavao. Možda ću pokušati
nešto drugo, možda opet glumu. Možda ipak režiju. Treba upisati ono što voliš,
treba raditi ono šta voliš, s ljudima koje voliš. Nisam želela da znam koje su
druge vežbe na koje Eva ide, da joj se ne privalim, ali ona je sama od sebe
rekla – Uvod u građansko pravo, kod Milutinovićke, utorkom od šest i ja sam
sledećeg utorka, u šest i deset, banula kod Milutinovićke na vežbe.

Kasnila sam jer sam se šminkala dva i po sata, uz to čekala
sam sedmicu dvadeset minuta. Nisam smela pešice do faksa, jer bio je oktobar,
miholjsko leto, a ja sam obukla crni kožnjak u kom bih se za pet minuta
oznojila kao da sam trčala maraton. Nisam htela pred Evu smrdljiva, nema šanse.
Ko ste vi i zašto kasnite, pitala me Milutinovićka, koja je i pored toga što se
trudila da deluje strogo, zapravo bila jedna mica. Ja sam Ana Ćopić, hoću na
vežbe, kod vas, ako može. Kasnim, jer dolazim iz Barajeva, a i ne kasnim,
tehnički gledano, još uvek nije prošlo akademskih petanaest minuta…

Bilo je to dovoljno i krenula sam ka poslednjoj klupi odakle
me je gledala Eva. Sela sam pored nje i kucnula je laktom. Baš si lepa, rekla
je tiho, a ja sam se obradovala, iako ta izjava nije bila romantična, već
estetska. Ti si tek lepa, uzvratila sam, a srce je počelo da mi lupa, jer Eva
je bila baš lepa, bez miligrama šminke na sebi. Na pauzi nam se prišljamčio
neki degenerik, ćao ja sam Mihajlo, jel mogu da sedim sa vama. Pre nego što sam
stigla da mu kažem da odjebe, Eva je rekla “Naravno, sedi.”

*

Naravno, smuvali su se i ja to nisam mogla da podnesem. Ne
samo zato što je Mihajlo bio moron, svi muškarci su moroni, manje-više, nego
zato što je to značilo da je i Eva moronka, ali žene su moronke, manje više, pa
tako i ja, možda i najveća od svih kad se sve sabere. Prestala sam da idem na
vežbe, prestala sam da odlazim na faks, nisam čak ni obnovila godinu, pokušala
sam da upišem glumu, pala, opet glumu, opet pala, keva je htela da me ubije, pa
da se ubije, srećom, tu je bila Maša, moja polusestra, nadomak doktorske
disertacije, doduše iz sociologije, ali sve se računalo.

Evu sam ponovo srela početkom oktobra, 2000, kada su
studenti blokirali auto-put. Prvo sam ugledala njeno dupe, nisam, iistina,
znala da je njeno, nego sam videla neko slatko dupe i crni kaputić iznad dupeta
i kratku šatiranu kosu i krenem da sustignem to dupe, kad ono Eva. Ej, otkud
ti, zagrlila me snažno. Studentske demonstracije, rušimo Slobu, valjda sam i ja
neki student, ushićeno sam odgovorila. Mogla sam da provalim da sam se
zarumenela kao seljančica i bez gledanja u ogledalo i pored tone pudera koju
sam nabila na lice.

Sa Evom je bio neki klipeta, Janko se zvao, nisam ni htela
da pitam šta je bilo sa Mihajlom, evo sad je tu Janko, između nas, ali
bukvalno, nabio se među nas kao sudija kad razdvaja rukometašice. Kakva
lepotica. Stavila je maskaru, samo malo maskare i to je to. Super izgledaš,
primetila sam, a ona je odgovorila eh, ko mi kaže, tonom koji me je previše
podsetio na sedmi osnovne da bih to doživela kao kompliment. Super, vidimo se,
čvrsto sam je zagrlila, da bih uhvatila što više njenog mirisa, onog koji se
krio ispod voćkastog parefma, koji joj nije baš stajao, ali sve joj je bilo
oprošteno, pa i Janko. Tačnije, Janko joj je bio oprošten tek kad sam kamenom
razbila izlog kancelarije JUL-a, na ćošku Kneza Miloša i Proleterskih brigada.

*

Upisala sam filozofiju, u julu, 2003, čisto da keva više ne
pizdi. Maša je već bila u Koloradu, ne sećam se kako je uspela da sa jebenom
sociologijom tamo ode, bila sam tada na heroinu, mnogih stvari se ne sećam.
Keva je inače bila kul, ali sa dopom nije bila kul. Imali smo love, pa joj je
trebalo izvesno vreme da provali, a kad je nestao babin escajg, pa drugi
escajg, pozlata, kristalne čaše, jedna, druga, deseta, pitala me je dobro kada
će ta prehlada već jednom da ti prođe, curi ti nos šest meseci i kako je to
rekla, tako je skapirala.

Bila sam izuzetno tankih živaca, jer mi je Miloje, diler,
rekao da dođem kod njega tek u osam uveče. Keva je počela da vrišti, drogiraš
se, drogiraš se, ja sam počela da vrištim drogiram se filozofijom, kako
filozofijom, pa tek si je upisala, drogiraš se drogom, kojom drogom, priznaj,
kojom, drala se keva, taman toliko da se na silu rasplačem i pobegnem od kuće,
sa već pripremljenim bisernim minđušama od prababe, po ćaletu.

Otrčala sam do parka kod Šeste beogradske i sela na klupu,
pored kioska s pljeskavicama, odakle sam mogla da vidim Milojev stan. Kad
Miloje triput ugasi i upali svetlo, to je bio znak da se popnem. To je bila
moja šifra. Možda i svačija. Krizirala sam, po toplom avgustovskom povetarcu, a
jedna mala sa cvikerima zaustavila je svoj tricikl ispred mene i pogledala me
srnećim očima. Što plačeš, pitala me. Ko, bre, plače, brecnula sam se i
obrisala šakama suze i znoj sa lica. Ti plačeš, rekla je mala i nastavila da se
vozi po parku.

Neko mi je stavio šake na oči. Male, tople šake. Smirila sam
se. Sve je nestalo. Sav bol, svo sranje, ceo užas, odnele su nečije dve šake.
Poželela sam da te šake ostanu zauvek tu, na mojim očima, da zauvek gledam u
taj slatki mrak, da zauvek slušam ciku dece, kevtanje pasa i udaljeno zvono
tramvaja. Udahnula sam duboko jednom, pa drugi put i onda su šake nestale i ja
sam otvorila oči i ugledala Evu. Joj, da li je mogla da izgleda lepše. Ana,
zavapila je i očekivala sam da će me pitati što se raspadam, ali nije, rekla je
kako si lepa bez šminke, nemoj nikada više da se šminkaš!

Neću, obećavam, nasmejala sam se. Naravno, neki bilmez je
stajao pored nje, tačnije nekoliko koraka iza nje. Ovo je Đorđe, radim kao
pripravnik kod njega u advokatskoj kancelariji, tu, odmah iza ćoška, ushićeno
je pokazivala nekud, ali ja sam gledala u njene sise, koje su veselo
poskakivale u beloj majici sa svetlo zelenim šarama, preko koje je obukla crni
letnji sako. Đorđe ju je, nema sumnje, jebao, ali, dobro, to je sastavni deo
života, nekog jebu, neko jebe, neko se sjebe, a Eva izgleda sve lepše i lepše.

Šta ima kod tebe, kako si, upitala je prilično iskreno, pa
sam ja prilično iskreno odgovorila upisala sam filozofiju i navučena sam na
heroin, što je protumačila kao šalu. Niko ko je na heroinu ne izgleda tako
lepo, rekla je samouvereno. Koliko ljudi znaš koji su na heroinu, pitala sam, a
ona se zbunila. Tog trenutka, svetlo u Milojevom stanu se ugasilo, pa se
upalilo, pa se ugasilo, pa se upalilo, pa se ugasilo, pa se upalilo. Šalim se,
rekla sam i čvrsto je zagrlila, da osetim njen miris, koji se nazirao ispod
slatkastog parfema, koji joj nije tako loše stajao. Onda sam je uhvatila za
ramena, da pogledam još jednom to lekovito lice, rekla izvini, moram da palim i
poljubila je u obraz.

*

U poslednjoj nedelji oktobra, 2013, potpisivala sam na sajmu
knjiga zbirku priča “Kuca viršlica”, štand Vesele komete, hala jedan, odmah
pored štanda Ministarstva odbrane. Bila je to moja treća zbirka priča za decu
koju sam napisala otkako sam se vratila iz Amerike, gde sam tri godine živela
sa Mašom i njenim mužem Hektorom, ne bih li bila što dalje od Srbije i heroina.
Nije bilo dovoljno. Kako sam se vratila, 2008, tako sam pokušala da nađem
Miloja, aliga nije bilo moguće naći. BIlo je teško naći i druge iz te priče,
jer su ili pomrli ili su promenili identitet, život, kako to već ide, a grad je
bio preplavljen ovisnicima od kokaina, što mu je oduzelo dosta od romantike.

Pošto nisam uspela da se snađem za šemu, a i dalje sam
živela s kevom, koja me načisto provalila, počela sam da pišem. Prvo u svesku.
Pa sam je onda iscimala da mi kupi laptop, pa sam sa priča za odrasle prešla na
priče za decu i to je upalilo. Detinjstvo mi je prijalo. Moje detinjstvo, tuđa
ne. Kopala sam uspomene iz vrtića, prisećala bih se bake, deke, tetke, ujke,
dobro i ćaleta, jebiga, tada je sve bilo taman, makar u mom mozgu i tako su
nastali Lija Pipi, Maca Faca i Kuca Viršlica.

“Kuca viršlica” bila je najprodavanija knjiga, ne samo
Vesele komete, već najprodavanija knjiga za decu u zemlji. Dobila sam i nagradu
“Mali veliki svet” za nju. I klinci su bili super. Klinci kojima je bila
namenjena. Mali malii svet, neopterećen sranjima odraslih, prvi, drugi razred
osnovne, menjali su zube, čitali su moje knjige i verovali da su tata i mama
super, čak i ako nisu, jer to su deca, njima je sve super, čak i kada nije.
Između dva talasa bata, seka, tata, mama, uz nekoliko seksi mama, odlučila sam
malo da se promuvam.

Izašla iz hale. Miholjsko leto. Bauljala sam između ljudi i
mrštila se jesenjem suncu, kada sam naletela pravo na Evu Bošković, lepšu nego
ikad, kojoj je Boban Šestić, totalni kreten, cereći se, potpisivao svoj novi
pičkopaćenički roman. Bio je to pogani gad, koji je svoju ničim izazvanu slavu
zlouotrebljavao da jebe čitateljke, ali Eva, Eva je bila predivna. Opčinjeno ga
je gledala, pa sam je kucnula po ramenu.

Ana, vrisnula je, zagrlila me i Šestić je, makar na kratko,
nestao iz njenog života. Kako si lepa, rekla je. Puno bivših pajdomana je
očuvalo lepu spoljašnost, rekla sam, a Šestić je naglas nasmejao. Ja sam Boban,
pružio mi je ruku. Kratko smo se rukovali, ime nisam rekla, jer sam računala da
ga je čuo, a i htela sam jasno da mu stavim do znanja da njegovi jeftini
trikovi kod mene ne pale. Šta ima novo kod tebe, pitala me Eva, a ja sam rekla
pišem knjige za decu. Lolica veverica, ubacio se drznik, a ja sam se pravila da
ga nisam čula, već sam pitala Evu šta ima kod nje.

Eh, ovaj… zbunila se, jer ju je očigledno bila sramota pred
tim monstrumom. Češala se po dugačkoj plavoj kosi, ispod koje se nalazilo
prelepo, zabrinuto, moglo bi se čak reći i uplašeno lice. Hajde da razmenimo
telefone, predložila sam. Hajde, dreknuo je Šestić, a Eva se refleksno naglas
nasmejala, jer nas je obe, valjda, prodrmala ista količina blama. Uhvatila sam
je za ruku kojom se češala, odvukla je nekoliko koraka u stranu i izvukla
mobilni iz džepa. Daj mi broj,  ja ću te
cimnuti, pa me umemoriši, pa se čujemo. Eva mi je izdiktirala broj, ja sam je
pozvala i čim sam čula da joj zvoni mobilni, prekinula sam vezu, poljubila je u
obraz i otišla nazad u halu,

*

Eva je imala ćerku, Anu, koju je rodila 2009. Razvela se
2012. od izvesnog Koste, kojeg je dve godine varala s nekakvim Ljubišom i sada
je bila slobodna, koliko to može da se bude kada imaš četvorogodišnje dete.
Prelepa je, prepametna, često me podseti na tebe, mada znam da to nema baš
smisla… Nema smisla, pre svega jer ja nisam ni pametna, a kamoli prepametna… Ne
lupaj, Ana, prepametna si i predivna si. Svaki put kad te vidim, sve si lepša…
Ovaj razgovor odvijao se u restoranu “Losos”, tri dana posle susreta na sajmu
knjiga. “Losos” se nalazio dva minuta pešice od zgrade ministarstva u kom je
Eva radila.

Bilo mi je glupo da je pitam šta traži sa govnarima koje je
kao studentkinja rušila na ulici, ali ona je sama počela da se pravda. Ana,
završila sam prava s najvišim prosekom, pravosudni položila sa najvišim
ocenama, ali nisam nikako mogla da nađem klijente. Advokatura je prokleta.
Prava su generalno prokleta, promrmljala sam, a ona je nastavila. Ovde se makar
bavim analizom uticaja na životnu sredinu, u stranci sam… Šta, prenula sam se.
Kažem, u struci sam, radim nešto za opšte dobro. Moj momak… E, tu sam već
prestala da je slušam, već sam samo zadržala pogled na njenom prelepom licu i
pustila misli da mi odlutaju

Imala je momka, bila je u struci, ili u stranci, ili
verovatno oba, čitala je Šestićeve knjige, ali bila je tako predivna, da joj je
sve bilo oprošteno. Ana, mislim da nešto nije u redu sa mnom, zastala je, ali
ja nisam znala da li je to zaključak njene ispovesti, ili je to trebalo da bude
uvod u nastavak razgovora, pa sam rešila da nam skratim muke. Evice, sa svima
nama nešto nije u redu, što znači da je sve u savršenom redu. Zatim sam otišla
do vecea, a u povratku sam platila njenu neskafu i svoj crni čaj. Moram da
palim, rekla sam vrativši se do stola, a ona je ustala i obukla mantil preko
rolke, ispod koje su i dalje bile prisutne njene predivne sise.

Pa, dobro, vidimo se, rekla sam veselo kad smo izašle i
zagrlila je. Iskoristila sam sav svoj narkomanski talenat za glumu da ne
provali koliko mi se naš nazovi-dejt smučio. Ali ne i ona. Ja idem onuda, a ti,
pitala me je. Ja ću na drugu stranu, do keve, rekla sam, poljubila je u obraz i
pošla. Moramo ovo da ponovimo, viknula je za mnom, a ja sam se okrenula i
poslala joj poljubac. Kada sam joj opet okrenula leđa, izbrisala sam njen broj
iz telefona.

*

Od početka pandemije prošle su tri godine. Prestala sam da
pišem, jer su deca prestala da čitaju. Deca više nisu ljudska, već kao
poluljudska bića. Nema tu mesta ni za kuce, ni za mace. Nema više mesta ni za
nas. Ko smo to mi? Keva je umrla 2019. Šlogirala se dok smo razgovarale
telefonom. Tada sam iznajmljivala stan na Lionu, petnaest minuta pešice od nje.
Čule smo se svaki dan, malo bi popričale, čisto da proverimo da li smo žive,
jer otkako je Maša poginula, nismo imale nikoga osim jedna drugu.

Dobro, ćale je umro posle Maše, ali on se ne računa. Baš
tokom jednog od tih kontrolnih razgovora, dok smo uveravale jedna drugu da smo
zdrave i da je lepo vreme, čula sam kako pada na patos i to je bilo to. Masivni
šlog. Koma. Smrt. Prodala sam njen stan i kupila manji. Ostatak love sam
štekovala, jer sam silno želela da odem što dalje odavde. U Južnu Ameriku.
Daleko, što dalje. Poslednjih nekoliko godina sam pisala reklame, a sad će to
da radi veštačka inteligencija. Spremna sam za plažu, iako nikada nisam volela
da se sunčam. Spremna sam za džunglu, iako nikada nisam volela divljinu.

Stan je na Novom Beogradu. U bloku 30, gde je nekada
stanovao ujka. Sedim na terasi. Pada mrak, proleće je, april je, uskoro će maj,
pa onda juni, meseci koji neće doneti ništa, u gradu u kome više nije moguće
ništa. Zvoni mobilni. Nepoznat broj. Halo. Ana… Hajde da se vidimo, muca Eva.
Hajde. Dođi. Evo ti adresa. Videla sam je nekoliko puta na televiziji,
tužiteljka, prava, odvažna tužiteljka, odmetnula se od režima, pokušava bla bla
bla, ali oni je jebu, tra la la, nikada me politika nije interesovala, samo su
me interesovale studentkinje na protestu. Mrzela sam Slobu, okej, ali to je
bilo najviše zbog toga jer me je asocirao na kraj detinjstva i početak užasa.

Kroz dvadesetak minuta, zvoni mi telefon. Da joj otvorim.
Otvaram joj. Otvaram i vrata od stana. Lift. Bum, Tras. Eva izleće iz njega,
sise skaču veselo, iznad njih sija njeno predivno lice. Snažno me grli. Ljubi
me u obraz, prilično blizu usta. Rekla bih da je našmrkana kao stoka. Jeste.
Čim je ušla, vadi kesicu sa kokainom i prosipa po stolu. Ko sam ja da sudim.
Sve u svoje vreme. Ana je podivljala, njena ćerka Ana, da budem precizna. Ima
devojku. U Španiji! Sa četrnaest godina! To je faza, proći će. Neće! To je
užas, sve ovo je užas, vrišti Eva, sa svakim vriskom sve lepša.

Uf, koliko si lepa, primećujem. Uf, ko mi kaže, uzvraća,
rekla bih, više iz fazona, kao, to smo uvek govorile jedna drugoj, pa hajde i
sad. Ne lupaj Eva, ja sam matora olinjala svraka. Šta pričaš, ti si predivna!
Ja sam olinjala i matora. I svraka. Hoćeš malo? Gledam u razvučenu liniju
kokaina, deblju i veću od svih mojih heroinskih. Hoću, ako se poljubimo. Eva
skače na mene, hvata me za glavu i ljubi me. Oh.

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Šah-mat(erina) Gorana Ješića

Najčitanije