Piter Grej, razvojni psiholog sa Bostonskog koledža, smatra da je
igra ključna za prevazilaženje urođenih nagona ka agresiji i dominaciji.
Kao i da su, zahvaljujući igri koja dovodi do uzajamne saradnje,
prvobitna društva uspela da opstanu. On objašnjava: “Igra i humor nisu
bili samo način da život bude zabavniji, već sredstva za održavanje
društva i promovisanje međusobne jednakosti, deljenja i miroljubivosti.
To su poznate odlike društava lovaca sakupljača, od kojih je zavisio
njihov opstanak”.
Ravnopravnost i pravila
Igra je društvena aktivnost koja kod ljudi suzbija nagone ka pohlepi i
aroganciji i razvija brigu o tuđim osećanjima i dobrobiti. “Društvo
koje zaboravi kako da se igra, jeste društvo koje čine sebični
pojedinci” – kaže Grej, osvrćući se na trenutnu ekonomsku krizu. Igra
je, iznad svega, izraz slobode. Ona je sve samo ne obaveza, moranje.
Onaj ko se igra, ne samo da to čini slobodne volje – već, poput ostalih
igrača, prihvata da se povinuje određenim pravilima, koja nastaju kao
rezultat dogovora. Zbog toga je igra jedna od najdemokratičnijih
aktivnosti.
Deca ne mogu da usvoje demokratske vrednosti kroz aktivnosti koje
vode odrasli, već isključivo ukoliko ih iskuse sama, kroz igranje sa
drugom decom, smatra Grej. To je situacija u kojoj su sva deca jednaka,
ravnopravno odlučuju i, što je veoma važno, moraju da poštuju prava
drugih ukoliko žele da i sama učestvuju.
Prednosti slobodne igre
Igra je u poslednje vreme sve više predmet interesovanja psihologa,
pedagoga i javnosti. “Počinjemo da shvatamo da smo predaleko otišli u
pogledu razvijanja takmičarskog duha kod dece”, navodi Grej. Obična,
ne-takmičarska igra je ključna za razvijanje osećanja za druge. Takva
igra, koja odlikuje društva lovaca-sakupljača, slična je igri kakva je
ranije odlikovala i decu u Americi. To je slobodna igra koju nisu
organizovali odrasli, ona uključuje decu svih uzrasta i nema takmičarske
osobine. Takođe, nema ništa zajedničko sa igranjem video igrica,
gledanjem televizije ili raznim organizovanim vanškolskim dečjim
aktivnostima, poput sporta.
Piter Grej kaže da je to jednostavno shvatiti: “Svaki put kada dodamo
još jedan sat vremenu koje deca moraju da provedu u školi ili radeći
domaći, svaki put kada ih prisiljavamo ili ubeđujemo da se posvete još
jednoj vanškolskoj aktivnosti koju organizuju odrasli – mi im
uskraćujemo mogućnost da se igraju, istražuju, razmišljaju, da osete
zadovoljstva i iskušenja samostalnosti”.
Saradnja umesto takmičenja
Deca koja sama međusobno igraju karte ili bejzbol, ne polažu toliko
na “pobeđivanje”, objašnjava Grej, koliko na međusobnu saradnju.
Prisustvo odraslih vodi dečju igru u takmičenje, a onda to više nije
igra. Najvažnija društvena veština je veština udovoljavanja drugima i
istovremenog ispunjavanja sopstvenih želja i potreba. To je upravo ono
čemu decu uči igra – usaglasiti se sa drugom decom, praviti kompromise,
predvideti tuđe potrebe. Kako bi zainteresovala drugu decu za igranje,
deca moraju da nauče da se stave u poziciju drugih.
Snažan nagon za igranjem koji postoji kod dece, nije prosta potreba
za razonodom. To je, zapravo, nagon za preživljavanjem, budući da je
kroz istoriju ljudske vrste igra bila osnovni način da deca steknu
veštine, vrednosti i znanja koja su im neophodna da bi opstala u
sopstvenoj kulturi. Igra za decu nije beg od realnosti, već način da
proniknu u realnosti života i da sa njima izađu na kraj – kako fizički,
tako i intelektualno i emocionalno.
Igra je bezbedno okruženje
Kroz igru, deca stvarnost prevode u maštu i na taj način u jednom
bezbednom okruženju uče da se suočavaju sa stvarnim iskušenjima, za njih
je igra i iskustvo i trening. Zato i način na koji se deca igraju
odražava osobine društva u kome žive – ona u svoju igru ubacuju one
situacije kakve će ih očekivati u stvarnom životu. Po tome se ljudska
vrsta nimalo ne razlikuje od životinja – lavići i drugi mladunci
grabljivica se igraju praćenja i jurenja, biljojedi poput zebri i
antilopa se igraju bežanja i izbegavanja, majmuni skakanja i pentranja.
Mladi mužjaci vrsta kod kojih postoji nadmetanje mužjaka za ženke,
igraju se borbe. Slično je i sa decom – ona nepogrešivo prepoznaju koje
veštine će im biti potrebne u njihovom društvu i unose ih u svoju igru.
Ona lako “nanjuše” i koje veštine u društvu tek dobijaju na značaju, pa
postaju eksperti za računare i tehniku brže od svojih roditelja.
Problem – mešanje odraslih
Problem nastaje kada se umešaju odrasli. Oni se nameću kao autoriteti
i zaštitnici, pa igra prerasta u tužakanje, prenemaganje, a deca se
ponašaju manje odgovorno i zrelo nego kada se igraju sama. Na taj način,
gubi se pravi duh igre. Igra uči decu veštini pregovaranja, rešavanja
problema i oslanjanja na sebe. Nenadzirana igra je zapravo od ključne
važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Ona pomaže da dete
savlada društvena pravila, kao i da nauči da stvara svoja. Smanjenje
učešća igre u detinjstvu se odražava na našu sposobnost građenja odnosa
sa ljudima kada odrastemo. Kroz igru, mi učimo da dajemo i uzimamo, da
razumemo tuđa osećanja, da rešavamo konflikte – što je osnova svake
veze. Odrasli ne bi smeli da deci uskrate ove važne lekcije svojim
mešanjem, upozorava Grej.
Tužno je što današnja deca imaju tako malo prilike da se zaista
igraju, bez nadzora odraslih, onako kako smo se mi kao deca igrali,
zaključak je renomiranog psihologa. Ne samo da zbog toga vlada epidemija
debljine i depresije kod dece, već je generacija koja odrasta bez
mogućnosti da usvoji prave društvene vrednosti.
Osećanje za jednakost
Deca i tinejdžeri u lovačko-sakupljačkim kulturama, zbog toga što
provode jako mnogo vremena u igri, odrastaju u izrazito kooperativne
odrasle ljude, sa razvijenim osećajem za jednakost. Posebno mesto u
njihovim društvima ima humor – on se koristi da bi se prekinule svađe i
oslobodila društvena napetost.
Jovana Papan
Izvor: Yumama