Ova pitanja su se danas uglavnom izgubila, jer, kako kaže Ivan
Vuković u svojoj knjizi „Platon i Kant: Saveti za dobar život“
(„Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića“, Sremski Karlovci / Novi
Sad) današnji čovek radije sanjari o srećnom životu nego što se pita u
čemu bi se on sastojao, a bez odgovora na „prva pitanja“, nemoguće je
davati savete za dobar život, o kom god vremenu da je reč. Platon je
tvrdio da nepravedan čovek ne može biti srećan jer je pravda, pored
ostalog, pretpostavka i srećnog života. Naime, čovek izolovan od drugih
ljudi, ako uopšte može opstati, teško da može biti srećan, a ni u
zajednici ne može biti srećan ako je u sukobu s njom, bilo svojom
krivicom, bilo zbog nepravedno ustrojene države. Zato tek na pravedan
način usklađen život ljudi u državi donosi čoveku dobar i srećan život.
Kant
je, na prvi pogled, bio realističniji od Platona kad je pošao od
očevidne činjenice da ima rđavih ljudi koji dobro žive i dobrih ljudi
koje prate razne nevolje ovoga sveta. Veliko je, međutim, pitanje koliko
su rđavi ljudi koji dobro žive srećni. U svakom slučaju, oni nipošto ne
ostavljaju utisak smirenih i blaženih ljudi koji istinski uživaju u
blagodetima života sa saznanjem da im to i pripada. S druge strane, oni
koji su iskreno moralni, a koje u životu prati nesreća, dubinski su
spremni za sreću čim im se život okrene nabolje. Kant je, zaključuje
Vuković, „razdvojio principe instrumentalne i moralne racionalnosti“ i u
vezi s tim, „unapredio račun zadovoljstva“. Pitanje dobrog i srećnog
života smeštena su u ravan „individualne slobode i autonomije“: najveća
sreća za Kanta vezana je za ostvarenje ciljeva koje smo sami postavili.
Pošto
je pretpostavka toga autonomija pojedinca, ključni princip pravednosti u
državi, na kome treba da počivaju odnosi među ljudima jeste „jednakost u
slobodama“.
Uprkos takvim razlikama Platon i Kant daju u suštini
iste savete za dobar život. Prvi savet glasi: da bi se „dobilo više
zadovoljstva“, treba ga prethodno uzimati manje. „Uzeti manje“ radi
„više zadovoljstva“ znači prihvatati umerenost i skromnost u mladosti da
bi se doživela istinska sreća u zrelosti. Suprotno pomodnom shvatanju,
po kome se u mladosti treba izživeti da bi starost bila smirena, Vuković
ističe da su i Platon i Kant smatrali da će onaj koji hrli i olako se
prepušta telesnim nasladama ne samo „izgubiti i zdravlje, i novac, i
ugled“, već će, na kraju, izgubiti i „samu sposobnost čulnog uživanja“.
Oba filozofa su smatrala da je „umerenost u mladosti, ključ za sreću u
zrelosti“.
Drugi savet za dobar život i za Platona i za Kanta
glasi: budi hrabar! Hrabrost za dobar život znači da treba biti postojan
u borbi za ostvarivanje ispravnih ciljeva i ne dozvoliti da „laka
zadovoljstva, lenjost, strah ili preterana ambicija odvrate od pravog
puta“. Biti hrabar u mirnodopskim uslovima znači da na ispravnom putu i
za ispravan cilj treba biti spreman suočiti se i sa „nevoljama i sa
neprijateljem“. U moralnom životu i u politici hrabrost je važna i mimo
ratničkih vremena. Platon je prvi istakao da čovek može biti hrabar i u
sukbu sa svojim osećanjima i nagonima, dok je Kant dodao da treba imati
hrabrosti i za korišćenje sopstvenog razuma i za javno izricanje onoga
što se misli.
Razmišljanje o prvom i drugom savetu, tj. o vrlinama
umerenosti i hrabrosti vodi nas bavljenju dušom i brizi o njoj. Duše,
međutim, nema, „duša je izgubljena“, kaže Vuković. Kad to kaže,
očigledno misli na to da mi danas „u dušu ne verujemo“ jer je pojam duše
napušten, iako se duševnim životom i dalje itekako bavimo. Uprkos
činjenici da ih razdvaja punih 19 vekova, Platon i Kant su vrlo slični
po odnosu prema pojmu duše. Krećući od Kanta, koji je Vukovićeva
filozofska specijalnost, ka počecima istorije filozofije i istražujući
pojam duše u delima velikih filozofa Vuković uočava i na lep način
konstatuje da je Platon (427-347) prvi filozof koji je sačinio teoriju o
duši, a da je Kant (1724-1804) poslednji filozof koji se bavio
pitanjima duše. Platonovo i Kantovo filozofsko delo, kaže Vuković,
„tako, čine prvo i poslednje poglavlje u dugačkoj pripovesti o duši koju
su ispisali evropski filozofi“.
Prema Vukoviću, Kant je sledio
Platona kada je tvrdio da „racionalna kontrola nad željama i afektima
uvećava ukupnu količinu zadovoljstva u životu, da se ona sastoji u
poštovanju ograničenja koje iz pragmatičkih i moralnih razloga um
postavlja našem samoljublju, da se ljudi za disciplinovan i moralan
život moraju pripremiti odgovarajućim vaspitanjem i da moraju živeti u
političkom uređenju koje neće suzbijati, već podsticati njihovu
racionalnost“. I Kant je kao Platon smatrao da je najviši oblik života
onaj život koji je posvećen pitanjima duha, te da zbog toga filozofi
treba da imaju važniju ulogu u politici. Na kraju, Vuković naglašava da
je sličnost ova dva velika mislioca i u tome što su oba smatrala da isti
princip pravde stoji u osnovi uređene duše pojedinca, uređene države i
kosmičkog poretka.
Navedena stanovišta Kanta i Platona o dobrom,
pravičnom i srećnom životu, Vuković je sažeo u početnom i završnom delu
knjige. U najvećem delu knjige predstavio je Platonovu i Kantovu teoriju
duševnih moći, u potpunoj simetriji obimom i temama. Fascinira kako je
iz celokupnih Platonovih spisa izdvojio, povezao i sažeto izložio ideje o
duši i njenim delovima, o sreći, zadovoljstvu i dobrom životu.
Podjednako zanimljivo je objedinio i sažeto izložio Kantove ideje o
duši, željama, zadovoljstvu i bolu, o građanskoj srčanosti i praktičnom
umu.
Ovo je retka knjiga u savremenoj srpskoj filozofiji koja
raspravlja temu od najopštijeg ljudskog interesa, a to su dobar život i
sreća. Pisana je sjajnim literarnim jezikom i stilom, a uprkos tome, s
velikom pojmovnom i terminološkom preciznošću. Takvom stilu i jeziku
doprineli su Vukovićev dar i iskustvo prevodioca – preveo je neke od
najznačajnijih filozofskih dela sa latinskog i francuskog – kao i to da
je pisao tekstove na francuskom, engleskom i nemačkom. Koliko je i pored
takve darovitosti i znanja bio dobar i skroman profesor govori
biografska crtica na klapni knjige, u kojoj je sam napisao: „Ivan
Vuković, filozof, muzičar i prevodilac. Rođen 1970. godine. Živi i radi u
Beogradu“. Vukovićeva duša je, napustila ovozemaljski svet 2017, i od
tada, ako verujemo Platonovom učenju, boravi „na krovu neba“, gde
posećuje i osmatra mesta koja su namenjena onima koji su život proživeli
plemenito i pravedno, baveći se najuzvišenijim poslovima duha:
filozofijom, književnošću i muzikom.